Сви - председникови људи

Војислав Коштуница неће да га уцењује међународна заједница, а Борис Тадић неће да га уцењује Војислав Коштуница. За страначке рачуновође то је време да се почне упирати прстом у изабраног кривца. У критичним тренуцима, попут овог, логично је питање колика је одговорност за овакав развој догађаја по природи неповерљивих и понекад острашћених саветника, односно шефова кабинета којима је посао да посредују, преносе и тумаче поруке?

Успешнијим се увек сматра онај кабинет чији је политичар у очима јавности стекао компаративну предност као мање крив за катастрофалан исход сукоба по судбину земље. То је оно што се у политици назива јаким маркетиншким ефектом. Краткорочно, профит извлаче оне политичке странке које успешније наметну своју представу о узроцима и току збивања. У стварању те слике користе се различита средства у која спадају и међусобне оптужбе, што додатно отежава нормалну комуникацију између политичких актера.

Телохранитељи се брину о личној безбедности а шеф кабинета о политичкој безбедности и политичком опстанку свог послодавца. Код нас је уврежено мишљење да је положај шефа кабинета важнији и утицајнији од положаја министра, што је честа појава у земљама са слабим институцијама. Лидери своје шефове кабинета сами бирају, нико их не намеће па је јасно да је реч о људима од највећег поверења. Бирају их некад због блискости, некад из интереса, па стога избор много говори о њима самима. Зато се не треба чудити увреженом мишљењу да су људи који контролишу пролазе од и до моћних људи и сами моћни.

Међутим, иако је то тачно, шефови кабинета често су инструментализовани. Они су дежурне мете, како је то аналитичар Ђорђе Вукадиновић сликовито објаснио, нека врста самураја који су спремни да политички погину као последња линија политичке одбране пред носиоцем политичке моћи. Као нека врста громобрана. Кад се накупи превише негативног потенцијала они сагоре.

Кроз саветнике заинтересовани могу да процене способност лидера да процењују људе, затим шта је лидерима од највећег значаја, с ким воле да се окруже. Честа је појава да саветници тако ушушкане лидере штеде критика спречавајући да исте стигну до њих. После дугогодишње борбе везане за опстанак на власти логично је да се сужава круг људи којима човек на власти верује и да се, што није реткост, све више отуђује од реалности и стварних друштвених проблема. Зато је занимљиво сазнати шта је саветнике и шефове кабинета препоручило да постану први до носиоца реалне политичке моћи и колика је заправо њихова моћ у земљи у којој дуго постоје мистификације и традиције које се плету око тзв. људи од поверења, људи из сенке и разних других неофицијелних, незваничних, индиректних путева моћи и утицаја.

Очигледно је да све странке без разлике покушавају да о себи формирају идеализовану представу. Јасно је да зато јавност често добија нетачне информације о интерним збивањима и односима и међу партијама. За страначког вођу често је много корисније да избегава политичке сукобе јер они крње харизму. Често то чине шефови кабинета и саветници који на себе примају али и задају ударце политичким противницима чувајући тако странку и политичког вођу. Утолико је наивно што се гнев политичке јавности често сваљује на шефа кабинета при чему наводно добри или необавештени политичари с тим немају ништа.

Последњих година политичке разлике између ДС-а и ДСС-а продубљивале су се и због покушаја успостављања додатне политичке легитимације на међународном плану. После свргавања Милошевића и одласка Шешеља у Хаг остало је упражњено место ултранационалисте у односу на кога треба направити демократски отклон и тако се препоручити Западу. То место одскора се агресивно натура Војиславу Коштуници. Међународна заједница, односно у овом случају водеће западне земље, подстиче такву диференцијацију јер тражи оне који ће бити попустљивији приликом решавања за њих важних питања. Попут Косова, на пример...

У мање егзотичним земљама, у ситуацијама налик нашој, друштво и политичари се хомогенизују и уједињавају око заједничких националних циљева или државних интереса. Насупрот томе код нас су све израженији политички лични раздори, удаљавање и неповерење. Што се ситуација више компликује зазор је већи. За овакво стање најлакше је окривити неодговорне политичаре. Заборављамо, међутим, колико и ми навијамо и хранимо то расипање негативне енергије које се отело контроли. Деценијама већ охрабрујемо весело друштво у странкама и кабинетима да продубљују сукобе и навијамо за произвођаче сукоба.