Сиромашна стварност у сенци спољне политике

У Србији као да постоји консензус да је основни и једини критеријум по којем се политичке странке диференцирају њихов однос према чланству у Европској унији. Тако већ 15 година странке делимо на проевропске, евроскептичне или антиевропске. Страначке антагонизме у парламенту, око овог спољнополитичког питања, у стопу прате антагонизми, око истог питања, међу аналитичарима, као и антагонизми унутар оне категорије која себе назива елитом.

Ставови који се тичу спољне политике су значајни, и сва становишта која постоје у српској политици у вези са евроинтеграционим процесима су легитимна. Јасно је колико су важне геополитичке анализе чија је сврха указивање на утицаје политичких, економских и културних процеса који се одвијају изван Србије, у региону, на глобалном нивоу, а рефлектују се на интерне политичке, економске и културне процесе у Србији.

Но, иако је питање односа странака, као и бирача према евроинтеграционим процесима значајно, оријентација странака, аналитичара и политички ангажованих интелектуалаца само на спољну политику и геополитику, те окупирање пажње грађана овим питањима садржи у себи елементе озбиљне политичке манипулације.

Спољна политика, ма колико важна била, један je аспект политике, а свођење политике која је по дефиницији делатност усмерена на осмишљавање, организовање, вођење и регулисање заједничког живота људи у складу с њиховим потребама, интересима, циљевима и средствима у одређеној заједници, само на спољну политику, представља намерну грешку.

Такав погрешан приступ омогућује да стварни проблеми као што су: висока незапосленост, ниска цена рада, корупција, незаконито богаћење појединаца, непотизам, технолошка неразвијеност, годинама остану нерешени.

Стварност и оно што се у њој дешава остаје у сенци бесконачних расправа о спољној политици. Политичке странке тенденциозно намећу теме које подстичу антагонизме и стварају високу напетост у друштву, управо да би те, за људе, важне проблеме маргинализовали, било због тога што су тешко решиви, због сопствене неспособности да их реше, или чак незаинтересованости за њих.

Кључни проблем у Србији није само спољнополитички. То су економска и технолошка неразвијеност, по чему се узгред, не разликујемо од суседних земаља. Погрешно је мишљење да је економска неразвијеност и криза која из те неразвијености произилази резултат погрешне економске политике вођене након 2000, или да је она само последица политике из деведесетих година.

Такође је погрешно мишљење да је СФРЈ успела да реши проблем економско-технолошке неразвијености. Социо-економска слика тадашње Југославије није била нимало ружичаста. Да је југословенску економију карактерисао прогрес, зашто би стотине хиљада људи 70-тих година емигрирало? Економско-технолошка неразвијеност је константа и та константа део је шире слике која се односи на регион. После разних идеологија, „реформи” и „револуција”, социјално-економско питање како Србије, тако и целог региона, остало је нерешено.

Ускоро ће бити конституисана нова Влада Републике Србије, и са радом ће почети парламент. Да ли ће у републичком парламенту преовладавати само свађе око спољне политике? Да ли ће наше странке, разним механизмима манипулације, настојати да контролишу социјалне тензије детерминисане социјалним неједнакостима, ниском ценом рада, високом незапосленошћу, као што су то одувек чиниле, или ће коначно своју пажњу озбиљно посветити социјалним и економским проблемима?

Да ли ћемо дочекати дан када ће се у српском парламенту странке такмичити око тога која од њих има бољи и конструктивнији приступ проблемима који највише интересују грађане: сиромаштво, незапосленост, постојање оштрих социјалних неједнакости, животни стандард и квалитет живота?

Уколико би се то неким чудом десило, односно, уколико би политичке странке показале озбиљан интерес за социо-економска питања, то не би смело да води запостављању важних питања која се односе на Косово (окупирани део Републике Србије), евроинтеграционе процесе, јачање сарадње са Русијом… Као што социо-економски проблеми не смеју бити у сенци спољне политике и том сенком сакривени, тако ни спољнополитичка питања не смеју бити у сенци економске и социјалне политике.

магистар политичких наука