Ђинђић за консензус

Иницијатива мандатара нове Владе о подизању споменика Зорану Ђинђићу 2018, на петнаесту годишњицу атентата, изазвала је, сасвим очекивано, салву реакција и опречних мишљења. Само неколико сати пошто је Вучић лансирао своју идеју, видело се да ће реакције бити сличне онима у случају Пекићевог споменика, само још бурније.

Председник ДС Бојан Пајтић рекао је да су „они који сада дижу споменик Ђинђића презирали и прогањали док је био жив”. Додао је и да Вучић и његови сарадници овим чином себи дижу популарност (?) и да су они, Вучић и његови, представљали „све супротно, другачије и лошије од њега (Ђинђића)”.

Бивши почасни председник ДС-а, Борис Тадић, изјавио је да је подизање споменика „лицемерно”, јер је Вучић прелепљивао таблу „Булевар Зорана Ђинђића” натписом „Булевар Ратка Младића”.

Јавиле су се и неке виђеније демократе, тврдећи да су се они у своје време залагали за споменик, за именовање аеродрома по Ђинђићу и сл, али да их „нико није слушао”.

Наташа Вучковић, потпредседница ДС, казала је да ће демократе подржати иницијативу за споменик Зорану Ђинђићу, али, додала је, ако неко жели да буде Европљанин, није довољно да диже споменике. Потом је набројала шта све Вучић треба да уради да би доказао да је Европљанин.

Слушајући ово, питао сам се, ако Вучић уради све што му је Наташа задала, шта ће да ради Наташа, односно ДС? Бојим се да постоји конфузија у схватању улоге странака у оквиру читаве опозиције и наравно у оквиру ДС-а. Да ли ДС треба Вучићу да задаје задатке или себи? Да ли Вучић треба да се доказује Пајтићу и Тадићу или сви актери српске политике треба да се доказују грађанима? Питање гласи, док Вучић спроводи реформе, док отвара поглавља и успешно пролази кроз циљеве ММФ-а, шта за то време ради опозиција? Да ли глуми двојицу Мапетоваца који са балкона гледају, закерају и подсмевају се? Да ли ће Вучић узбрдо гурати камен док ДС навија за камен, исти онај камен о коме је говорио Ђинђић, описујући деструктивност наше нарави? Да ли ће, дакле, Вучић радити посао који је чинио смисао постојања ДС-а, док ће се ДС томе оштро противити?

Ситуација у коју је опозиција себе довела, препуна је парадокса. Или ће се противити политици на којој је настала или ће „издати” оно што јој као домаћи задатак непрестано задаје талибанизована псеудоинтелектуална елита Србије.

Новинари су, наравно, одмах покренули тему – имају ли неке странке тапију на Ђинђића? Има ту још занимљивих. Да ли људи који су били политички противници Ђинђићеви имају право да му дижу споменик? Да ли су ти што намеравају да му подигну споменик и данас „све супротно, другачије и лошије од њега”. Па онда: „Колико су данашњи руководиоци ДС идентични, истоветни или бар слични Ђинђићу и да ли су они настављачи његовог политичког прегнућа?”

То нас доводи до најважнијег, карверовског, питања: О чему говоримо када говоримо о споменику Ђинђићу? О комаду камена или гвожђа, које ће бити обликовано према уметничкој замисли неког вајара и за које ће новац издвојити актуелна власт, или о нечему можда, сасвим другом?

Вучићева идеја о споменику Ђинђићу у симболичком значењу јесте понуда на сарадњу две, традиционално непомирљиве и сукобљене стране српског друштва. То је понуда за сарадњу на циљевима за које нисмо веровали да је могуће постићи консензус међу, до усијања антагонизованим, странкама. Ситуација се очигледно мења у последње четири године драматично – до мере да је овај незамисливи консензус о стратешком путу Србије могућ. Доказ да је иницијатива о споменику управо то што тврдим, показујем и чињеницом да мандатар ових дана разговара о саставу Владе са странкама које му математички за њено формирање уопште нису потребне.

Премијер Вучић има своју прошлост, у њој је грешио и то озбиљно, али сада, као премијер, увиђа да је неке ствари које је нападао као опозиционар није видео у правом светлу. Сам каже да сада много боље разуме Ђинђића и да, ако не у свим, оно у многим стварима данас се слаже с њим. Ђинђић, по свом формату, не може бити власништво једне странке. Његово дело, визија, политичка филозофија и идеје о практичним стварима не могу бити својина било које организације, већ свих грађана Србије. Уколико успемо да схватимо важност могућег консензуса који доводи до тога да, Ђинђићеви циљеви, реформисање земље и улазак у ЕУ неће значити грађански рат, а тако је изгледало до пре само 4-5 година, сме ли и један демократа и ђинђићевац да одбаци могућност овог историјског друштвеног договора уз паролу „Никад с Вучићем”?

Да, Вучић се целог живота разликовао од Ђинђића. Међутим, ако се не лажемо, видећемо да се данас разликује далеко мање него многи Ђинђићеви некадашњи партијски другови.

Зоран је био прагматичан, имао је циљ и ка њему је и грабио, стварајући могућности у условима мале политичке подршке. Тадић своју велику политичку подршку није искористио. Тачније, није је искористио до краја. Последње четири године ДС има челнике који се понашају као да им је странка терет с којим не знају шта ће. Постоји ли ико коме њихова безидејност, некомпетентност, одсуство политике и енергије личи на Ђинђића?

Због тога је сада, пред страначке изборе, најважнија ствар шта ће бити политика ДС-а. У чему ће се неки нови председник странке разликовати од Пајтића? Шта ће урадити што овај није? Да ли ће ДС у следеће четири године бити посматрач увођења Србије у ЕУ од стране Вучића? И чему онда уопште служи такав ДС? До сада ни један од кандидата за челника ДС ова важна питања није ни поставио, а камоли да је понудио одговоре.

Без адекватног одговора ДС нема начина да преживи. Међутим, нестанак ДС-а није најгора ствар по ДС. Најгоре је то што нестанак овакве Демократске странке каква је данас и није нека штета.