О вери, сумњи и истини

Свака се религија заснива на бескрајној вери у одређена објашњења на којима се темеље религијска учења. Вернику је његова вера сама по себи довољна и он не тражи неке посебне доказе за религијске тврдње. Верујућег човека није потребно убеђивати у оно што је елемент његове вере. Он једноставно верује и то му је сасвим довољно. Наука увек захтева постојање чврстих доказа да би се нека тврдња могла сматрати научно заснованом и да би нешто било научна истина. Сумња је далеко чешће покретач великих научних открића, него вера. И кривично гоњење се заснива на постојању одређеног степена сумње (основана сумња) да је конкретни човек учинио кривично дело. У кривичном поступку окривљени се може огласити кривим тек када је судија убеђен да су кривично дело и кривица без икакве дилеме доказани. Сама сумња није довољна, исто као што обрнуто, ни вера у нечију кривицу, која није поткрепљена веродостојним доказима, не може бити довољна. Ако све остане на сумњи, окривљени према традиционалном правилу in dubio pro reo ("у сумњи у корист окривљеног"), мора бити ослобођен. Истином се у кривично-процесном смислу може сматрати само оно што је садржано у правноснажној одлуци суда.

Велики српско-амерички научник Михајло Пупин је говорио да је вера без уверења као кућа саграђена од песка. Да би судија могао одлучити о постојању кривице окривљеног, он мора на темељу изведених доказа стећи уверење о томе. Гола вера у оваквом случају или обрнуто, сумња сама по себи, није довољна, већ је потребно чврсто уверење. Део јавности често просто "верује" у нечију кривицу, или обрнуто, у нечију невиност и то је право грађана као таквих, али судија нема право на такву врсту вере, већ он мора бити уверен да је кривица онога коме пресуђује - ван сваке сумње. Уколико и након што су изведени сви расположиви докази у кривичном поступку, још увек остане само сумња, то мора резултирати ослобађајућом пресудом. Јавност то некада не разуме, али ту се ради о једној великој правној тековини, обележју правних система држава које се одликују владавином права. Криминалистика својим методама помаже службеним актерима кривичног поступка у њиховом трагању за истином. Данас се кривична истрага не може ни замислити без примене криминалистичке технике. Довољно је као пример навести ДНК анализу, разне врсте микроскопа итд. Криминалистика понекад чак може објаснити и нешто што је иначе по правилу део вере. Иако правом вернику таква објашњења нису потребна, јер он једноставно верује и не тражи посебне доказе за своју веру, она могу бити веома занимљива, а можда могу и допринети бољем разумевању односа између вере и науке. Учења криминалистике понекад могу послужити и за разјашњавање (пра)давно извршених злочина, па и једног судског злочина, старог више од 2000 година.

Исус је, наиме, према Новом завету, након хапшења и мучења, страдао на крсту, разапет по одлуци римског управитеља Јудеје Понтија Пилата, након што је маса народа, плебисцитарно тражила да се живот не поштеди Назарећанину, већ разбојнику Бараби (Варави). Смрт на крсту је сматрана понижавајућом, мучном и веома тешком, јер човек умире дуго и у агонији. Распети човек би по правилу умирао после више од 24 часа, односно за неколико дана. Веома ретко извршење те страшне казне могло би да траје "само" сатима. Исус је на крсту веома брзо издахнуо. Исусова брза смрт је изненадила Римљане. Обавештен да је Исус преминуо, Пилат је на ту вест прво био скептичан, те је послао центурионе да то провере. Један од римских војника убада мртвог Исуса копљем и уверава се да он више није жив. Како ту смрт објашњава криминалистика? Смрт на крсту настаје услед тога што је распетом човеку услед истезања тела дисање у таквом положају све теже и теже, тако да се он полако али сигурно гуши, а при томe трпи глад и жеђ. Распети Исус је у једном тренутку завапио: "Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?" Тада су Исусу принели сунђер натопљен сирћетом. Исус испушта крик и умире. Криминалистичко објашњење овакве смрти је сасвим једноставно и оно веродостојно потврђује библијску причу. Наиме, Исус је дубоко, онолико колико је распет то могао, удахнуо јака испарења, која су под тим околностима изазвала природну спазматичну реакцију, која се свела на блокаду даљег дисања, те је смрт веома брзо наступила услед гушења.

Иако правом вернику није потребна научна аргументација у односу на истинитост онога у шта чврсто верује, таква објашњења ипак могу да оснаже веру колебљивих или несигурних. У случају научно-форензичког објашњења Исусове смрти на крсту, криминалистика потврђује један елемент библијске легенде, дајући тако свој допринос једној великој идеји. Јер, хришћанство је успело да крст као симбол страдања и смрти, претвори у симбол вере у вечни живот. Тиме је онима који верују пружена нада, највеће благо не само хришћанства, већ и сваке друге религије. Вером и надом да добро на крају увек побеђује зло, морају се одликовати и они који се баве сузбијањем криминалитета, али они увек морају разликовати како веру од уверења, тако и сумњу од истине, јер давно је речено, да је за демократско друштво и правну државу, увек боље да се и "сто кривих налази на слободи, него један невин човек у затвору".

Професор Правног факултета у Београду