Таблоидни рат за Британију

Тачно за недељу дана Британци ће одлучити да ли ће њихова земља наставити да функционише под окриљем Европске уније или ће кренути самосталним путем.

Почетком ове седмице заговорници „брегзита” (изласка из ЕУ) добили су јак ветар у леђа у виду насловне стране најтиражнијег острвског листа.

Наиме, таблоид „Сан”, који се свакодневно продаје у тиражу од око 1,8 милиона примерака, позвао је грађане Велике Британије да кажу „не” Бриселу и ЕУ.

Иако се заклања из кринке о независној уређивачкој политици, сасвим је извесно да је у редакцијском уводнику, објављеном на насловној страници, проговорио сам власник таблоида, моћни медијски магнат Руперт Мердок.

„Сан” британском читалаштву објашњава да би останак у ЕУ био „гори и због имиграције, и због послова, и због плата, а лоше би се одразио и на наш начин живота”.

Потом се наводи да би без „диктаторског Брисела” Британија постала „богатија, безбеднија и слободнија”, а када би само узела сопствену судбину у своје руке, не би више морала да узмиче пред „немилосрдном експанзијом федералне државе којом руководи Немачка”.

„Санова” насловна страна је готово аутоматски постала ударна вест агенција и телевизија са обе стране Атлантика. Тиме је покренуто питање како се десило да писање једног таблоида одједном постане важан политички фактор и потенцијални језичак на ваги у корист иступања из ЕУ (после објаве „Сана” испитивања јавног мњења показују раст подршке „брегзиту”).

Реч је заправо о феномену да је мишљење читалаца о моћи најчитанијег таблоида (и његовог власника) веће од његовог суштинског утицаја. Перцепција формира свест и за просечног Британца иступање „Сана” у корист напуштања ЕУ представља сигнал да Руперт Мердок вероватно има неку информацију више.

На сличној линији је и аргументација левичарског „Њу стејтсмена”, који указује да је „Сан” у важним тренуцима, када се обликовала судбина земље – углавном био добро обавештен. Подсећају и на насловницу коју је таблоид објавио након изненадне победе торијеваца 1992.

Тада је крупним словима славодобитно саопштено нацији „Подршка ’Сана’ је донела победу”.

Флоријан Бибер, професор студија југоисточне Европе на Универзитету у Грацу, за „Политику” истиче најмање две важне ствари када је у питању подршка овог таблоида „брегзиту”:

„Најпре, британски и амерички медији, и то не само таблоиди, имају дугу традицију отвореног пружања подршке политичкој партији или председничком кандидату, што није случај код већине медија у континенталном делу Европе. Ово може да се чини пристрасним, али такође уноси одређен степен отворености и искрености. Проблематичнија је чињеница да су евроскептични медији годинама промовисали безочне лажи о ЕУ, што је довело до тога да је канцеларија ЕУ у Уједињеном Краљевству морала да покрене посебан сајт на којем су постављане исправке неистина претходно објављених у медијима.”

Професор Бибер даље оцењује да економски и пословни интереси власника у великој мери дефинишу уређивачку политику и да се чињеница да је Руперт Мердок евроскептик у великој мери одржава на извештавање „Сана”.

„Овакав став би делом могао да буде обликован његовим економским интересима, делом његовим личним погледом на свет, али шта год да је у питању, види се да таблоиди често немају независну уређивачку политику.”

У свим посткомунистичким државама, па тако и у Србији, таблоиди су доживели процват, јер у претходним системима није било таквих медија. Оваква врста новинарства се опет нашла у жижи српске медијске чаршије након што су таблоиди и медији блиски власти покренули хајку на неистомишљенике, правећи спискове „издајника” и оптужујући поједине западне амбасаде да из позадине вуку конце за смену државног руководства.

А колико су овдашњи таблоиди мутација својих прародитеља са Запада и да ли је ипак између њих могуће поставити знак једнакости?

„Британски и амерички таблоиди су по много чему прототип за таблоиде на другим местима, укључујући и Србију”, објашњава наш саговорник.

„Има много паралела, од комбинације злочина и секса до честих нефер напада на појединце. Иако их је већина конзервативна и често националистичка, неки могу да буду веома прогресивни. ’Њујорк дејли њуз’ напада Доналда Трампа више од других, а исти је случај и са лобијем произвођача оружја.”

Ипак, чини се да се сличности српских и западних таблоида ту завршавају.

„Разликују се у две димензије. Прво, у Србији често не знамо ко је прави власник таблоида и на који начин су они повезани са властима. Друго, изгледа да се таблоиди у Србији често не руководе економским интересима, као што је зарада, већ политичким агендама, и наступају као гласноговорници странака, других неформалних економских и криминалних група и, наравно, владе. Таква комбинација нетранспарентности и мрачних интереса чине их злоћуднијим од британских таблоида. Зато долази до чешћих личних напада и акција блаћења, а имајући у виду слаб правосудни систем, догађа се да људи буду оклеветани на начин који се британски медији не би лако одважили јер би завршили на суду”, оцењује Флоријан Бибер.

У овом контексту занимљив је пример недељног таблоида „Њуз ов д ворлд”, иначе још једног чеда Руперта Мердока, који је због незапамћеног скандала са прислушкивањем више од 3.000 Британаца (међу којима је било и много тзв. јавних личности) – угашен. Није им помогла ни чињеница да су били један од најстаријих и најчитанијих острвских листова.

Да ће фото-финиш „брегзита” обиловати духовитим и пикантним детаљима из медијске сфере, потврдило се и јуче када је холандски лист АД као одговор на уводник „Сана”, Британцима упутио својеврсно „љубавно писмо”. АД је написао да би Европска унија без Уједињеног Краљевства била попут „чаја без млека”.