Крај илузије

Историја се не понавља. Односно, ако се понавља, понавља се као фарса. Целокупни ток збивања у "Застава – Аутомобили", од oктобра 2000. године, то потврђује. У прилог томе, говоре и најновија збивања у овој фабрици. По ко зна који пут гледамо већ виђене сцене – незадовољство запослених, неизвесност и страх, раднике на улицама, најаве или претње доласком у Београд и протестима пред зградом владе. Мала је вероватноћа да ће најновија збивања у Крагујевцу значајније утицати на јавно мњење и на актере политичког живота.

Један од разлога је свакако и тај што су овакве сцене, без практично икаквог значајнијег ефекта, већ много пута виђене, како у Крагујевцу, тако и у многим другим местима широм Србије. Наравно, судбина више од четири хиљаде радника и њихових породица није фарса, нити може бити предмет било каквих манипулација и трговина.

У сваком случају, први пут је, могло би се рећи, код нас према једном великом (тј. некада великом) пословном систему, учињен један на појавној равни јасан, радикалан потез. Влада је донела одлуку да 31. августа престане са радом Завод за запошљавање и образовање, основан са задатком да обезбеди посао за више хиљада радника, који су већ годинама економски и технолошки вишак. Завод је у протеклим годинама делимично oбавио поменути задатак, али је питање колико је то у целини било реално и да ли је било корисно за запослене, "Застава – Аутомобиле", па и националну економију.

Озбиљно и аргументовано суочавање са чињеницама упућује на то да су извесну корист имали само запослени који су годинама примали одређене надокнаде, без обзира на њихову висину, које нису зарадили. Фабрици – ни из џепа ни у џеп, јер и она је одржавана на инфузијама и апаратима. Највећу, директну и индиректну, штету имала је држава (тј. порески обвезници), јер је годинама издвајала средства за одржавање чардака ни на небу ни на земљи.

Сада се први пут неко одлучио да стави тачку на једну неприхватљиву праксу. Јер, неприхватљиво је да људи примају новац, без обзира колико, а да не раде. У том смислу, одлука владе може се третирати и као коначно затварање фабрике илузија.

Али, поставља се питање зашто је влада учинила то тек сада. Јер, и лаицима је јасно да се због промењених околности у светској аутомобилској индустрији, наш модел мора сместити у музеј старина, а да ће се нова аутомобилска индустрија суочити с много оштријом конкуренцијом и изазовима. То, наравно, подразумева и драстично смањење броја запослених, али и суштинске промене у позицији оних који у послу опстану.

Да ли власти све до сада нису имале довољно храбрости за овакав потез? Или су у питању други мотиви и ограничења, који су утицали на то да власт настави да купује лажни социјални мир, у основи на исти начин, на који је током своје владавине то радио Слободан Милошевић? Јер, када је бивши председник почетком деведесетих увео институцију "принудних одмора", многи радници су подмићивали своје шефове да им обезбеде такав статус. Познато је да се та тужна прича завршила с понижавајућих неколико стотина динара месечне помоћи.

Део ове приче су и синдикати, јер сносе део одговорности за стање у коме се данас налазе радници "Застава – Аутомобили". Пре свега због своје подељености, лидерских амбиција и сукоба, што их је неизбежно водило на маргине збивања. Разједињени синдикати нису били у стању да дефинишу стратегију решавања проблема "Застава – Аутомобила", или да компетентно са пословодством и владом учествују у креирању заједничке политике. Њихови протести су и до сада више личили на безвољну формалну манифестацију, по застарелом сценарију, него на озбиљно испољавање радничког револта и снаге синдикално организованог радништва. Досадашње искуство не даје реалну наду да и ових дана најављени протести и долазак у Београд могу битно утицати на даљи ток збивања. Пре се може очекивати да још једном покажу друштвену немоћ синдиката и кретање у зачараном кругу метода синдикалне борбе којима је место у историјским читанкама.

Коначно, шта би се догодило у претпостављеној ситуацији у којој би влада попустила и још за неко време продужила живот Завода за запошљавање и образовање? Ништа, осим бесмисленог трошења новца из буџета. Јер оно што није урађено шест година, неће бити урађено ни у седмој. И шта ако влада понуди још повољније отпремнине, што је био један од често помињаних захтева на протестним скуповима у Крагујевцу протеклих дана. Значи, није ствар у отпремнинама, већ у њиховој висини и начину на који ће бити искоришћене. А у томе је, неспорно, заједничка одговорност и владе и оних који отпремнине буду добили.

Професор Мегатренд универзитета