Диктатура грађана анти-паланчана

Пре свега, не спадам у обожаваоце Философије паланке (мада сам је читао више пута у различитим периодима свога живота) и, замислите, антифашиста сам. Држим да оно о чему књиге „заиста“ јесу, најдаље добацује до позиције вечне полемичке теме неке уже стручне јавности, често досадне осталим читаоцима. Дела, дакле, нису једнака некој правој, ауторски откривеној, истини са великим И, већ захтевима и жељама, језичким играма оних који их промовишу као значајна. Део интелектуалне елите њима не дефинише само један тип центрираног, диригованог вредновања књига и паралелних светова које стварају и којима су створене, већ их користи за очување свога статуса „господара“, у нашем случају, српске истине. Означимо ово као прву зону фабриковања значења књиге Радомира Константиновића.

На тој линији, она је наметнута као платформа политике утемељене на схватању о суштинској неједнакости између „нас“ (просвећених анти-паланчана) и „њих“ (затуцаних паланчана). Ради се о, наводно, непомирљивој тачки расцепа.

Када, пак, Философија паланке постане предмет опште полемике, када се из елитистичких кружока контролисано излије у јавност, онда све дође на своје место. Она постаје политички манифест и задобија пуну манипулативну моћ. У оптицају, дакле, више нису чак ни интерпретације књиге које би се такмичиле за статус једино исправне или аутентичне. На делу је тортура значења, грубо наметање симболичког кључа који Константиновићевом штиву треба да обезбеди иконични статус, док истовремено све оно што нема његову потврду бива представљено као токсично ђубре, не само безвредно већ и опасно. Назовимо ово другом зоном фабриковања значења Философије паланке.

На тој линији, питање је: која „конкретна“ културна стратегија стоји као главни протагониста иза величања ове књиге на српској политичкој сцени новог миленијума? Нема сумње да је то идеолошки спектакл Друге Србије, која се издаје да је „футуристичка“, прогресивна и просветитељска, а у ствари постоји у односу на промоцију назадног, онога што је „ретро“. Да би могла да делује и влада, она мора стално да производи заосталост, односно да увек изнова и више примитивизује своју супротност. Друга Србија се у својој намери да од „модерног света“ преузме модерно, заглавила у Константиновићевом тексту.

Уобразивши да је спаситељска и да зна једину истину, она се, наизглед парадоксално, претворила у тајног промотора слике о фаталности паланачке, „недопечене“ Србије коју вредносно поништава. Нашла се у неоколонијалној ситуацији да стално мора да производи оно против чега би се борила, да производи сукоб да не би пропала. Почела је да „шлајфује“ у месту, да симболички исијава ултра-примитивизацију и снажно трвење са Првом Србијом, која не бежи од тога да буде виђена као аутохтона, традиционална или „ретро“.

Негирајући тако могућност праве различитости, брисањем хиљаде потенцијалних идентитета, мноштва равноправних паралелних светова, многоструких Србија, Друга Србија покушава да се наметне као нужни носилац научне „диктатуре“ грађана анти-паланчана. Зато је прихватање или одбацивање Философије паланке чворишно место разумевања премодерне, модерне и постмодерне Србије и односа према идеолошким злоупотребама и извитоперењима ових тешко ухватљивих појмова.

Ја ћу је вратити на полицу, то није моја прича.

*Институт за политичке студије