„Источни ветар” стигао у Србију

Био је врућ дан у граду Тјенцину, тог августа 1972, али смо прихватили понуду наших домаћина Кинеза да се одмеримо у пинг-понгу, који је у Кини популаран. Изгубили смо сва три договорена меча, а онда су нам они рекли, одговарајући на наша честитања: „Нема потребе да нам честитате. Ми учимо од вас!”

Ми – то су били чланови ОКУД „Иво Лола Рибар”, нас 128, који смо гостовали у врућим летњим месецима у Кини са хором, фолклором и оркестром. Одржали смо неколико концерата у Пекингу, Тјенцину, Шенјангу и другим градовима, на опште одушевљење Кинеза, од којих су многи први пут видели како у стварности изгледају Европљани. Чудили су се нашој висини, а мајке су, држећи малу децу за руке, показивали како ми, за разлику од њих, имамо велике носеве. Били смо сензација.

Била је то Кина која је управо излазила из „културне револуције”, која је почела на универзитету Тсингхуа 1. јуна 1966, када је председник Мао Цедунг одобрио велику зидну новину студената и када је створена прва група „Црвене гарде”, чији је циљ био да бране „револуционарну линију председника Мао Цедунга”. Ми смо били гости кинеске владе у време када је „културна револуција” почела да јењава.

Посматрајући боравак кинеског председника и велике кинеске делегације, представнике велике компаније која је купила смедеревску Железару – сетио сам се сусрета и разговора за време тог боравка, пре 44 године.

Кинези уважавају своје госте, траже да и они буду исто тако поштовани од њих, али не воле ни да се хвале ни да их неко хвали. Радиност и скромност су њихове националне врлине, и то је оно што ми треба да имамо у виду, а можда и да то учимо од њих, а не они од нас, као код поменутог пинг-понга, када су нам дали лекцију, а малтене нама одали признање.

Ми смо те далеке 1972. имали срећу да боравимо у Кини када је Чу Енлај, личност поред самог Мао Цедунга, први пут објавио податке које десет година нико није помињао. Он је рекао да је 1971. Кина први пут у својој историји произвела 246 милиона тона житарица и – за ову прилику је то посебно значајно – 18 милиона тона челика, што је – како је наведено – било за 23 одсто више него у претходној години. Кинези су тада развијали народне комуне и проповедали ослонац на сопствене снаге, правили мале сеоске хидроцентрале и ливнице, веровали у моћ класне свести и оданости као највеће ослонце развоја. Данас је Кина највећи светски произвођач челика, са више од 800 милиона метричких тона, што је око 50 одсто светске производње. Европске земље, које су забринуте због кинеског раста у овој области и пада потражње за челиком последњих година, произвеле су прошле године око 166 милиона тона.

Слушајући председника кинеске компаније, која је постала власник Железаре Смедерево, говор кинеског председника, као и оптимистичке поздравне речи председника и премијера Србије, и посматрајући масу од бар десет хиљада радника и грађана Смедерева, нисам ни у једном тренутку посумњао да посрнули смедеревски џин неће оживети под кинеском управом, мудрошћу и радиношћу, и стати на ноге. Ентузијазам је добар – рекли су нам кинески гости, који су дочекани тако срдачно – али је сада на реду практицизам и напоран даноноћни рад.

Сетио сам се тим поводом и приче из седамдесетих година о крушкином дрвету, са којим у фабрици ручних часовника у Тјенцину нису били задовољни, па су послали раднике да трагају за једном посебном врстом дрвета. Једва је пронађена, и то негде на северу земље, па је почела производња часовника танких и суптилних облика, који су брзо постали популарни и које су почели да производе по 2.500 дневно. Обишли смо свих пет погона те фабрике, у којој је владала савршена радна дисциплина, где је све било чисто и уредно, као у апотеци и болници. Тако је почела производња ручних часовника које су назвали „Источне ветар” и који су постали хит у земљи.

Знамо каква је данас Кина, како су порасли и развили се градови и индустрија, колико се све променило ових бурних година у тој земљи. Дошао нам је овог пута челични, а не дрвени „Источни ветар”, часовник који треба да поштујемо.

*Публициста