Опозициони цунами

„Сваки исход је могућ, осим да земља добије нову владу”. Ово је предизборна прогноза дата уочи избора – у Малезији. Прогнозери су погрешили: земља је добила нову (стару) владу странке која је (изборни) монопол на владање обезбеђивала још од 1969, али је резултат ипак оцењен као опозициони „цунами”. Владајући Национални фронт се, наиме, једва провукао – освојио је 51 одсто гласова, и изгубио двотрећинску већину која му је омогућавала да у последњих 40 година устав промени – 40 пута...

Бирачи у Шпанији у недељу нису дали просту већину ниједној од две главне странке, али су социјалисти премијера Сапатера ипак добили нови мандат да наставе социјалне реформе. Због тога што су освојили само 43,7 одсто (а конзервативни ривал 40,1), мораће да нађу партнере међу мањим странкама, што их не спречава да данас славе...

У Француској, на локалним изборима, који су и прва провера популарности десетомесечне владавине десничарског председника Саркозија, пресуда је по њега негативна: социјалисти засад (идуће недеље је друга рунда) убедљиво воде...

У Зимбабвеу политичка температура расте уочи новог изјашњавања о шефу државе заказаном за 29. март. Главни кандидат је онај исти који је побеђивао на сваком гласању од 1980. – Роберт Мугабе. Против њега су године (84) и околност да Зимбабве пролази кроз највећи економски дебакл који је икад задесио једну афричку земљу...

У Пакистану се уобличава нови политички распоред после фебруарских избора. Лидери највећих опозиционих партија, супротстављених председнику, дојуче генералу, Первезу Мушарафу, договорили су се о коалицији и приоритетима. А прво што ће заједно учинити Асиф Али Зардари и Наваз Шариф, биће да врате судије Врховног суда које je посмењивао председник и редукују његова овлашћења...

Лидери су, показује овај овлашни преглед изборних пресуда, на испиту на разним меридијанима. Негде пролазе, негде падају. Али пошто свако брине своју бригу, наша је – шта ће нама донети велики мајски изборни дан када ћемо заокруживати ко ће нам бити одборници и градоначелници, посланици и министри – и премијер.

Гласање би требало да буде рационалан чин, али многи рачунају да ће у мају пресуђивати и емоције. Емоције су, међутим, и у животу и у политици пожељан сапутник, али лош саветник.

Сада је већ јасно да ће нам лидери нудити избор између Косова и Европе, или нас убеђивати да гласамо и за Европу и за Косово. Све је то лепо, пожељан је и хлеб од три динара, али волео бих да овога пута у кампањи мање слушамо о ономе шта је пожељно, а више о ономе шта је реално. И ко ће, како и чиме за то да плати.

Уосталом, демократија је, како рече стари циник, „систем који гарантује да нећемо добити владу гору од оне коју заслужујемо”.