Писмо из земље „добрих мајдана”

Привукао ми је пажњу већ други ауторски текст за „Политику” амбасадора Украјине у Београду Олександра Јарославовича Александровича („Истинити и лажни мајдани: како их разликовати?”, 24. јун). Привукла ми је, са друге стране, пажњу и његова „богата” радна и академска каријера – сва је увезана са САД и НАТО-ом. Читајући његову биографију, помислио сам да је рођен у Кентакију, а не у варошици Теребовља на западу Украјине. Ово је место од 18. века до краја Првог светског рата било у саставу Аустроугарске, a до 1939. део Пољске. Тек га је Стаљин припојио совјетској Украјини, држави насталој након распада Руске империје.

Узлет г. Александровича почиње после мастер дипломе „међународне политике и праксе” Универзитета „Џорџ Вашингтон”. Пре тога службовао је у амбасади у Бриселу (НАТО и ЕУ), затим у Савету Европе. После тога још четири године у САД, све до 2010, када је на изборима пао председник Виктор Јушченко, познат по залагању за улазак у НАТО. Александрович се враћа кући и у МСП руководи питањима „међународне безбедности и разоружања”. После преврата у Кијеву, 2014. добија на руковођење Први департман за Европу. А годину дана касније долази за амбасадора у Србију.

Није реткост да дипломате пишу за најстарији и најугледнији српски лист. Радо то чине и шефови најмоћнијих држава света. Необично је када украјински амбасадор убеђује читалаштво и српску власт да Београд треба да уведе санкције Русији. Некадашњи шеф српске дипломатије Владислав Јовановић већ је пристојно објаснио г. Александровичу зашто је то немогуће.

Међутим, Александрович не посустаје. Сада би дипломац Универзитета „Џорџ Вашингтон” да подучава како постоје добри и лоши мајдани. Обојене револуције које су два пута задесиле његову земљу јесу, уверава амбасадор, добри мајдани. Није нам рекао да ли су добри зато што су „НАТО мајдани”. За разлику од оних лоших, који би – да су се бар негде догодили – засигурно били проруски и терористички. Читајући напис г. Александровича, може се стећи утисак да је Украјина земља „добрих мајдана”, а не крваве револуције, грађанског рата и економског краха.

Да бисмо могли да разликујемо добре од лоших револуција (као да нисмо 2000. први у Европи имали такво искуство), г. Александрович нам даје „критеријуме”. Пре свега, Мајдан мора да је добар ако има „стотине хиљада” учесника, као што је наводно било у Кијеву 2004. и 2014. године. Али, и он добро зна да би стотине хиљада људи на улице тешко извели и „Ролингстонси”, а камоли америчка државна подсекретарка Викторија Нуланд, која је уочи преврата на Мајдану делила жу-жу. И у „најславнијим” данима, број уличних учесника тешко да је премашио неколико десетина хиљада.

Амбасадор каже да то нису само млади и агресивни људи већ особе свих узраста и полова, односно „средњи и виши социјални слојеви”. Не знам да ли је г. Александрович лично анкетирао учеснике, али смо на фотографијама могли да видимо борце који много више личе на актере рамбо филмова, него на љубитеље Канта и Хегела. О „полујавној” тајни да су се њихове дневнице кретале од 50, 100, па до чак 500 долара, у зависности од „чина”, можда више зна управо госпођа Нуланд – која је рекла да је Вашингтон потрошио пет милијарди долара на „промоцију демократије” у Украјини.

Учесници Мајдана само „вичу, певају, тапшу”, без употребе увредљивих речи, а камоли силе, објашњава амбасадор. То је, уверава, власт наредила припадницима полиције  и „паравојним криминалним формацијама” да убију 53 човека на Мајдану. Како пуна истина о употреби снајпера 20. фебруара 2014. никада није поуздано утврђена, остаје да верујемо на реч да су лешеви на улицама – који су после три месеца насиља ниског интензитета коначно довели до преокрета и „озверења” масе – дело руку Виктора Јануковича. Да је ова теорија тачна, вероватно би од Јануковичевих снајпера настрадали лидери опозиције, а не људи нису имали никакву улогу у протестима, међу којима су били и бескућници. Ко је унео „кларинете” у здање кијевске филхармоније под контролом опозиције?

Или амбасадоров опис масакра у Одеси, када је 2. маја 2014. убијено или живо спаљено 48 грађанки и грађана Украјине, које он очигледно сматра проруским терористима. Демонстранте на Мајдану Александрович ниједном није назвао „проамеричким активистима”. Они су за њега „проукрајински”, без обзира на то што су свргли демократски изабраног председника Украјине, који је у том тренутку већ пристао на ванредне изборе. И што су економски показатељи Украјине сада опали за половину у поређењу са 2013. годином.

Када Александрович каже да се „права” револуција познаје по „пуно хумора, сатире, ироније”, треба рећи да у украјинској трагедији која је донела хиљаде жртава, милион избеглица и хладни рат у Европи – заиста нема ничег смешног. Духовита је можда једино тврдња да се Мајдан финансирао парама самих учесника протеста. Испада да су сами платили за пут у пропаст.

Има једна украјинска пословица која каже: „Ко седи на земљи, не боји се да ће пасти.” Тако ми овај бисер „мајданске храбрости” г. Александровича – који би, после пронатовске револуције, сада да уводи санкције и надмеће се са Русијом – личи на позив да се придружимо у ваљању по земљи. Али узалуд је то, г. Александровичу. Србија није пала и никад неће.