Услужна статистика

Након непуне три године, коначно су објављени резултати пописа држав(иц)е од три и по милиона становника – Босне и Херцеговине. Бошњаци су, према тим резултатима, мало надмашили 50 одсто укупног броја становника. Срби, Хрвати и остали заједно су у мањини. Све друго за политичаре је неважно. Наравно, једни ликују, други не признају резултате пописа. А то, после три године необјављивања резултата, даје разуман основ за изражавање сумње. Да ли је статистика, заиста, само статистика?

То што је становништво БиХ старо у просеку четири деценије, пет година старије него на прошлом попису, што је међу најнеписменијима у Европи, интернетски недорасло садашњици, с неприхватљиво ниском стопом запослености, мало ко спомиње. Као ни податак да нас је требало бити за пун милион више него на претходном попису, пре четврт века. БиХ сваке године напусти седамдесетак хиљада, махом младих људи. Битно је да Бошњака сада има изнад половине. У држави која се зове Босна и Хецеговина и у којој, ако се изјасните да сте Босанац или Херцеговац идете у рубрику „остали”, заједно са Словенцима, Црногорцима, Македонцима, Јеврејима, Ромима, Албанцима, Бугарима, Турцима... А политички врх Бошњака тврдоглаво инсистира да им се језик зове по „осталима” – Босанцима. Срби и Хрвати имају језик својих народа, а Бошњаци имају „језик мањине”. Или, можда, земље Босне. Али не и државе Босне. Јер, онда би и Херцеговци имали свој језик, пошто је назив Херцеговине равноправан у имену државе. Наравно, нико не може оспорити народу да свој језик назове како жели, тако се одредио и Уставни суд БиХ, али зашто онда оспорити другим народима да они тај исти језик називају на начин на који мисле да је исправан. У Југославији смо језик Словенаца, који они називају словенским, звали словеначким, па им није сметало. Уосталом, у Уставу Федерације БиХ којег је 1994. у име Бошњака потписао Харис Силајџић, стоји да је језик Бошњака бошњачки, а не босански. И, у Федерацији БиХ још постоје кантони који тај назив у својим уставима нису изменили. Убеђен сам да овим инсистирањем Бошњаци себи, дугорочно, чине лош потез. Родитељи у школама у Републици Српској протестују, деца не иду на наставу јер моћници у Федерацији неће да прихвате да је „језик бошњачког народа” исти језик којим остали Бошњаци говоре у Федерацији. Испашта народ којег нико септембра 1993. није питао, већ га је на Сабору Бошњака једноставно преименовао из Муслимана у Бошњаке. Шта сада с тврдњом неколицине академика да нема народа без језика нити језика без народа? У Босни и Херцеговини нема Босанаца, а постоји босански језик. Они су административно у рубрици с националним мањинама, испод три одсто. Какве би државе биле Србија без Срба и Хрватска без Хрвата?

Податак због којег под велики знак питања стављам резултате пописа из 2013. је - велики број оних који живе у тзв. мешовитим браковима. Они себе готово по правилу сврставају у рубрику „остали”, било да се изјашњавају да су Босанци, Херцеговци или Југословени. На прошлом попису било их је седам процената, а сада мање од три одсто, што је убедљиво највећа процентуална разлика кад се пореде два последња пописа становништва. Знам не баш мали број комплетних породица које су се изјасниле као „остали”. Не треба заборавити да је у издању Ријасета исламске заједнице у БиХ штампана књига о мешовитим браковима, у којој су деца из таквих бракова називана именима која није примерено ни наводити. Најблажи назив био је да су „аморфна маса”. Узимајући у обзир да је много тако извређане деце и њихових родитеља, који се нису хтели сврстати у националне блокове, готово је немогуће да „осталих” има мање од три одсто. И то заједно са свим осталим националним мањинама. Сличну сумњу изразио је и универзитетски професор Бесим Спахић, тврдећи да мора бити барем пола милиона „осталих”. Процентима не бих лицитирао, али не могу без отворене сумње прихватити тако низак број „осталих”. Да ли су их пописивачи према свом нахођењу, водећи се именом пописаног, стављали у рубрике конститутивних народа? А, у држави која има велики број неписмених и нискообразованих то, заиста, није било тешко извести.

На резултате пописа за тако мали број житеља једне државе никада се и нигде у свету није толико чекало. Не треба бити превише промућуран да би се разлози докучили – статистика је постала услужна делатност актуелне политике.

* Члан Удружења новинара БиХ