Никада у средини?

Давне 1973. године играло се финале тадашњег Купа шампиона у Београду. Играли су Јувентус и Ајакс. У Београд је пристигло можда десетак хиљада навијача из Италије и Холандије, али је најинтересантнији догађај дана (утакмица је била прилично досадна) била туча између навијача ова два клуба. Чудна је била само једна ствар: туча је била између навијача Јувентуса из Београда и навијача Ајакса из Београда. Они "прави" навијачи из Торина и Амстердама су тучу у своје име само посматрали…
Циљ овог кратког сећања није да нас подсети како наши проблеми са неумереним навијањем датирају још из "давнина", већ да нам укаже на једну чудну српску карактеристику: депласирани екстремизам. То јест, екстремизам у одбрани или борби за нешто што није део сопственог бића нити интереса. У политичкој сфери, то се огледа у борби за неку идеологију или фантазму која је у потпуној супротности са прагматичним интересима народа.

Милошевићев режим представљао је такав екстремизам. Под фирмом борбе за српске интересе, срљало се из једног пораза у други, из једног злочина и срамоте у другу. Али, већ тада, мислећи о овој склоности да се из једне крајности прелази у другу, мислио сам (иако то никада нисам написао) да ће опасност пост-Милошевићевског периода управо лежати у томе да се избегне друга крајност, тј. да се без размишљања не одабере супротна идеологија и затим она брани са истим само-уништавајућим жаром.

Управо тога сам се сетио ових летњих, на срећу политички спорих, дана у вези са три догађаја. Ја ћу их прво навести и онда, надам се, објаснити како су они, бар у мојим мислима, повезани. Први је појачана државна реторика око проблема Косова. Други је проблем тзв. северноатлантских интеграција. Трећи је накнадно изашла на видело продаја некадашњег Маршалата са околним земљиштем Сједињеним Америчким Државама.

Део владе премијера Коштунице недавно је подигао тон и оштрије саопштио представницима западних држава шта могу очекивати у случају унилатералног признавања независности Косова. Не могу да видим ниједан трезвен аргумент за критику таквог става. Уколико једна страна (Европска унија и САД) све јаче и експлицитније инсистира на позицији која је у супротности са интересима једне државе (Србије, у конкретном случају), онда је потпуно разумљиво да та држава – свака држава – мора оштрије и јаче на то реаговати. Она је чак обавезна да другима јасно предочи које су последице њиховог избора. Политичари који прећутно или отворено такву јасноћу у комуникацији осуђују жртве су оног екстремизма (прихватања штетне идеологије или фантазме) који сам малопре критиковао.

Слична је ствар са северно-атлантским интеграцијама. Прилично је нереално (да не употребим тежу реч) заговарати чланство у НАТО када је пре осам година Србија била у рату са њим, и када мање од трећине становништва подржава ту идеју. Очигледно је да таква одлука не би прошла нити Скупштину, нити референдум. О другим, озбиљним, разлозима због чега је чланство у НАТО штетно, почевши од огромних и потпуно непотребних трошкова за наоружање до слања војника у ратове који се Србије уопште не тичу, и који су шта више често агресорски и воде се без одобрења Уједињених Нација, непотребно је говорити. Ако политичари и аналитичари, суочени са тако озбиљним аргументима и тако јасним ставом јавног мнења, и даље говоре у истом даху о европским интеграцијама (које већина становништва подржава) и северно-атлантским (које не подржава), онда је јасно да су они ушли у тај (обрнути) екстремизам. Или можда не знају да ни Аустрија, нити Кипар, нити Финска, нити Шведска које су чланице Европске уније нису чланице НАТО. Значи, те две ствари не иду неопходно у "пакету" како их они приказују.

Трећи, анегдотски, пример је продаја зграде и земљишта Маршалата једној великој сили. Мислим да је свакоме јасно да ниједна озбиљна држава не би продавала објекте од историјске и симболичке важности другим државама. Немогуће је и замислити, без обзира на ниво пријатељства, да рецимо Француска прода Версај Америци. Тако нешто је чак и непристојно тражити. Пристојна држава би, чак када би јој неко такву куповину понудио, њу одбила знајући да она на дужи рок може само да доведе до незадовољства, трзавица и међусобних оптужби. Америка, на жалост, у последње две деценије није пристојна држава и наравно тражила је и купила тај историјски и симболички значајан део земље. Србија се, у том истом узлету екстремизма и лошег укуса, показала више него спремна да плац прода.

Значи, питање је да ли је могуће у Србији дефинисати "средњачку" политику чија би окосница била просвећена политика националног интереса, са признавањем сличних интереса осталим актерима, било да су они "у блиском иностранству" (како би Руси то назвали) или у даљем иностранству (велике силе). Верујем да је потреба за таквом трезвеном политиком огромна управо сада, не само због иманентног и вероватно неповољног "решења" проблема Косова, већ и због почетка конфронтације између САД и Русије. Титоистичка Југославија је успела да се избори за међународну улогу која је била много већа него што је био објективни политички и економски значај земље, управо захваљујући вештом балансирању између Истока и Запада. Србији се сада указује слична шанса – по први пут после краја хладног рата. Али њу је могуће искористити само ако се политичка елита окане екстремизма, био он са једним предзнаком или другим – оног истог екстремизма који сам тако јасно видео те топле јунске ноћи 1973. године када је Ајакс на "Маракани" победио Јувентус са 1 : 0.

Саветник Карнегијеве задужбине за мир