Хвала, учествујем!

Чудо: пишући о проблемима политичке анализе код нас, Слободан Антонић и Миша Ђурковић истим методом – моралне дисквалификације света с којим деле јавни простор – долазе до битно супротстављених закључака. Наиме, пледирајући за „успостављање правила” у објављивању политичких анализа, Ђурковић верује да би само њему требало да буде допуштено да се бави тим послом. Насупрот њему, Антонић је двоструко толерантнији: он би да политичке анализе могу да пишу само он – Антонић – и ноторни Ђорђе Вукадиновић.

Е сад, пратећи ток његових мисли, Антонић би да се та ствар опосли државним декретом: да се у „Службеном гласнику” објави како политичке анализе имају писати само он и Вукадиновић и да следећи „политички аналитичар” може да се појави само под условом да је један од њих двојице оправдано спречен или да је, недајбоже, умро. Ђурковић, с друге стране, испаљујући се са моралних висина где владају вечити снег и лед, има још оригиналнију идеју: да испод сваке политичке анализе која није његова пише ко је за то платио.

Уверен да, према ставовима људи који пишу, „лако можете да погодите ко их плаћа и зашто износе такве ставове”, Ђурковић за мене тврди да радим „за извршни део власти”. И да ме она, сходно томе, плаћа. Наравно, Ђурковић то не може да „зна”, али интелигентном, каквим га је бог дао, није му тешко да „погоди”. Проблем, међутим, настаје тамо где Ђурковић нема ни толико интелектуалне ауторефлексије да олако превиђа како и за ставове које он у јавности излаже и те како има оних који би то и платили и који то плаћају. Кад ће се наћи неко ко ће, лакоћом једнаком Ђурковићевој, „погодити” ко плаћа његове анализе, ствар је ефемерија, попут, рецимо, те како је тренутно расположен неко као Антонић, који поседује дар сличан Ђурковићевом.

Своју моралну супериорност Ђурковић гради на томе што у обичајном праву овдашње јавности стоји како свака подршка власти мора бити плаћена, док је њено ускраћивање, је ли, ствар моралног избора. Нажалост, истина је мало другачија: подршка свакој српској власти која се у неком моменту супротставила вољи западних сила – од Милошевићеве, преко Коштуничине, до Вучићеве – више је била повезана с каријерним ризицима него с добицима. Супротну слику и онда и сад стварала је преовлађујућа чаршијска јавност кроз медије под западном контролом и многе су звезде и друге „бранкице” овдашње јавности рођене на њој. Само, жалосно је кад се неко попут Ђурковића нађе на страни тих стереотипа.

Уосталом, сам Ђурковић у свом тексту констатује да протестима против власти „Англоамери подижу своју НВО екипу” и како иза тога стоји Сорос. Пошто не верујем да Ђурковић заговара како „Англоамери” и Сорос притискају власт да би од Србије направили сређену и слободну државу, очекивао сам да би он, као државотворан интелектуалац, могао да стоји на позицијама како подршком власти у таквим околностима чувамо и оно што је Србима остало од државе. Не, уместо тога, Ђурковић на фејсбук зиду своје невладине организације, прецизно одређујући стране у сукобу, овако описује своју позицију: „Хвала, нећу да учествујем!”

Притом, наравно, учествује. На једној страни, кад прихвата да га влада именује на чело Института у којем је запослен. А учествује и на другој страни, демагошки ширећи веру како не постоји други мотив осим привилегија да неки новинар буде опредељен за своју владу и државу док се налазе под тешким притиском из иностранства. „Хвала, нећу да учествујем!”, као став у одбрани државе међу буџетским интелектуалцима углавном се – како је новија историја показала у Русији, Србији и широм Источне Европе – завршавао учешћем на другој страни. Иако та ствар у првом реду не може имати везе с моралом, него с политиком, грађење моралног става од тога да се не подржавају сопствена влада и држава, чак ни кад се нађу пред окупационим притисцима, вишедеценијско је наслеђе интелектуалне левице, које данас демаскира и део овдашње самопрокламоване деснице.

Други проблем Ђурковићевог испразног моралисања јесте у избегавању да своје аргументе суочи с аргументима оних с којима се не слаже. Отварање прилике да на било који и било чији став реагујете искључивим тумачењем његових мотива и тако што ћете га оптужити да је за то плаћен, уместо да с њим суочите аргументе, јесте промоција интелектуалног нихилизма и ништа више од тога. Сувише лак посао, али и сувише мрачан.

Зато предлог Ђурковића одише интелектуалном демагогијом, а не интелектуалном честитошћу и бистрином. Замислимо, на пример, да је неког од нас живот натерао да у неком моменту ради у изборној кампањи Хрватске демократске заједнице. Да ли би било у реду да испод сваке његове политичке анализе пише – „Аутор је радио за ХДЗ”. Да ли би га то чинило политички мање писменим? Мање интелигентним? А анализу мање добром? Наравно да не би!

Арбитража какву Ђурковић предлаже производ је интелектуалне јаловости која влада овдашњом сценом. Наиме, оцењивати квалитет политичке анализе према нивоу наше политичке сагласности с њом, најнижи је облик читања неког текста. Још горе, вера како су они с чијим се аргументима не слажемо корумпирани, а они с којима се слажемо нису – нешто је што на дрвету еволуције више није производ мишљења бабуна, али још није ни постало мишљење часног Хотентота.

Главни уредник портала Нови Стандард (www.standard.rs)