„Брегзит” – лекције за Србију

Британско гласачко тело учинило је оно што је само пре две године било незамисливо. Убедљиво је гласало за напуштање Европске уније. Ова одлука пркосила је здравом разуму, али и британским кладионичарима. Међутим, овакво изјашњавање није било исхитрено, оно је било производ озбиљне и дуготрајне ерозије темеља ЕУ.

Иако су идеје и циљеви оснивача „европског” експеримента после Другог светског рата били племенити, тај сан више неће моћи да се одржи у реалном свету европске политике. У коначном збиру, лојалност Европској унији не би могла да надвлада захтеве многобројних националних култура – дугорочни интереси различитих држава чланица сувише су разнородни. ЕУ је постала прегломазна и почела је да посустаје под сопственим теретом.

Упркос намерама истакнутим у уговорима из Мастрихта (1992) и Амстердама (1997), ЕУ никада није добро функционисала као политичка унија, ни у ком случају не би могла да постане војна унија, чак се борила да превазиђе озбиљне потешкоће како би била ефикасна на пољу економије. ЕУ се тренутно простире кроз неколико економских зона, при чему су интереси богатијих северних и западних земаља често у супротности са сиромашнијим државама јужне Европе. Овај економски јаз тешко да ће се смањити, пре је могуће да ће се повећати.

Финансијска криза и талас избеглица само су били шлаг на торти ових дубоко укорењених проблема, који су ЕУ довели то тачке пуцања и који су подстакли оживљавање националних политика широм Уније. Уједињено Краљевство било је само предводник оних који би да раскину везе са ЕУ. Покрети против ЕУ јачају и у Француској, где се, на недавном испитивању јавног мњења, више од шездесет одсто становништва изјаснило да је незадовољно Европском унијом – а то је већи проценат него у Британији. Слични покрети добијају на снази и у Аустрији, Холандији, Данској, Финској, Грчкој и другде. Гласачи нису револтирани само Бриселом и његовом бирократијом, они протестују против губитка националног суверенитета и против избеглица, чије су културе стране већини Европљана.

Ови проблеми неће нестати и, на овај или на онај начин, због њих ће морати да дође до промена унутар ЕУ. Велика опасност лежи у томе што до тих промена, могуће је, неће долазити контролисано, већ ће се оне дешавати од случаја до случаја.

Ако тако и буде, велика је шанса да ЕУ више неће постојати у неком смисленом облику за двадесет година – тачно онда кад би Србија требало да јој се придружи. Нова српска влада морала би да препозна ту нову реалност и да тај изазов схвати озбиљно. Премијер Вучић је изградио целу своју каријеру на покушају да осигура Србији пут ка пуноправном чланству у ЕУ. Али тај његов циљ био је заснован на Европској унији каква више не постоји и каква највероватније неће ни постојати. Треба међутим упамтити да ће ЕУ, највероватније, бити флексибилнија и мање захтевна него раније како не би изгубила још неке чланице.

Постоје два курса која би Србија могла да следи како би појачала своје изгледе на путу учлањења у реконструисану ЕУ, какогод се она звала у будућности.

Прво, нова влада би морала да се представи у другачијем светлу пред владама најмоћнијих држава унутар ЕУ. А Србија би могла да заузме и другачију, искренију позицију у вези с Косовом. То би значило и одступање од Бриселског споразума, који је досад, имајући у виду његов „технички” приступ проблему, Србију коштао много, а донео јој јако мало. Он је подразумевао да Приштина преузме контролу над многим аспектима живота на Косову. Штавише, ни Приштина ни Београд никад се нису озбиљно позабавили Заједницом српских општина, остављајући косовске Србе у својеврсном чистилишту. Сваки корак који би Београд договорио у склопу Бриселског споразума поткопавао је оно мало контроле коју су Срби још имали на Косову, омогућавајући де факто суверенитет Косовара. Време је да се промени приступ и да се под хитно размотре политичка питања.

Друго, нова реалност у Европи пружа српској влади прилику да заигра улогу лидера који ће помоћи у дефинисању будућег уређења Европске уније. Ако би Србија позицију лидера заузела пре учлањења, то би значило да је ситуацију схватила озбиљно, да је спремна да предложи конструктивна решења и да заслужује да постане део Европе. Одавно је прошло време истицања чињенице да је Србија исувише мала, исувише слаба и исувише сиромашна да би имала озбиљан утицај. Земље Вишеградске групе залажу се за реформисану ЕУ. Иако Србија није чланица те групе, Београд би могао да се придружи њиховим напорима и да допринесе реформи. Ово је прилика коју Србија не би смела да пропусти.

Професор универзитета, Вашингтон