Глума у срцу

Премијера представе „Правила понашања у модерном друштву” Жан-Лик Лагарса, у режији Анђелке Николић са Ђурђијом Цветић у главној улози, биће премијерно изведена у петак, 14. марта у 20.30 сати на сцени Студио Југословенског драмског позоришта.

Ђурђија Цветић, првакиња ЈДП-а, током богате каријере остварила је низ упечатљивих глумачких остварења. Овога пута београдској публици представиће се у лику Лагарсове Даме. У представи „Правила понашања у модерном друштву” играју и: Јелена Илић, Ђорђе Бранковић, Теодора Живановић и Раде Ћосић.

У драми „Правила понашања у модерном друштву”,Лагарс говори о конвенцијама везаним за кључне моменте живота: рађање, крштење, веридбу...

Лагарс нас води са причом о правилима по којима живимо. Сваки народ има своја правила која су негде слична, негде се разилазе. Лагарс јесте писао о правилима лепог понашања у модерном друштву, али благо иронично. Тако схватимо да се у неким стварима понашамо према правилима која су давно наметнута, а да их нисмо ни свесни. Аутор их разлаже, и ставља под лупу и нас који их прихватамо и оне који их успостављају.

Редитељка Николић поверила Вам је лик Даме. Каква су њена правила понашања?

Дама је та која објашњава и диктира правила. Дакле, она је та која подучава како се треба понашати у животу, од рођења до смрти, како се понашати када неко умре, шта носити у одређеним ситуацијама. Моја јунакиња на ироничан начин подучава лепом понашању и мисли да ћеш, ако поштујеш правила кроз живот, добро и проћи. Интимно сам се питала кога ће да интересује ова прича, али уз помоћ редитељке Николић „откључала” сам и причу, и лик који тумачим. У овој неконвенционалној представи мој лик је конвенционалан, јер представља везу са публиком.

Колико се ова Лагарсова јунакиња уклапа у причу о ликовима са тајном, који су Вас, како сте изјавили, одувек привлачили?

Уклапа се. Оно што је мени било занимљиво јесте то што се тај лик, и поред тога што држи ситуацију у рукама, с времена на време оклизне на тепиху који неко извуче. Тада видимо да се особа која говори о правилима понашања на крају полако урушава, упркос свим подучавањима и упутствима другима о томе шта, и како треба радити. Да и та особа, исто, може да поклекне пред емоцијама.

Током каријере одиграли сте много драмских ликова. Тврдили сте да нисте тип Јулије, романтичне ликове нисте волели, али сте зато радо играли страсну Дездемону... Одакле ти контрасти?

У позоришту човек нађе оно што није у животу. Много ми је деликатније да радим ликове који су супротни мени. Лако је када тражиш нешто слично себи, онда немаш шта да глумиш. Али, изазов је показати на сцени оно што је ван твога бића, нешто што у дубини душе наслућујеш али што никада ниси остварио у животу. Има дивних улога које сам волела и играла. Различитих и временски и просторно, од Енглеске до Русије, од Шекспира до савремених комада, модерних драма, и историјске личности. Када почнеш да радиш нови лик, увек си на почетку, нов и невин улазиш у непознато. Не знаш шта би са њим, касније са редитељем откриваш слој по слој. Ослушкујеш га, постаје ти све јаснији, боље га разумеш па, иако је негативан, браниш га својим бићем.

Глума је Ваша љубав од детињства. У младости сте, ипак, били у дилеми који пут изабрати?

Размишљање ме је одвело на другу страну и уписала сам други факултет и стигла готово до краја. Аматерски сам се бавила глумом, моји родитељи су били против. Отишла сам на оријенталну филологију јер је тада била популарна, али прва љубав заборава нема. Глума ми је била у срцу, и ту је остала до данас.

Поред страсне Дездемоне, Лауре Лембах, краљице Милене, тумачили сте у „Скупу” мушку улогу...

И то је драгоцено искуство, велико, узбудљиво. Искрено, никада ми не би пало на памет да се упустим у тај изазов, али допала ми се та могућност трансформације која је кренула са Јагошем Марковићем.

Управо сте се вратили из Загреба. Колико је глумцу неопходна размена позоришне енергије?

Човек мора увек да се са неким мери, такмичи. Два велика центра у тој размени и мери смо изгубили, а то су Љубљана и Загреб. Радујем се гостовањима. У Загребу сам срела Ивицу Видовића, седела са Горданом Гаџић до дуго у ноћ. Лепо нас је примила тамошња публика... Шта има лепше од тога?

Борка Требјешанин

---------------------------------------------------------------

Највећи поклон

Може ли позориште да промени свет?

Било би лепо да може, али није тако. Позориште је стално трагање, као што мислим да је суштина живота стална промена свега, дана и ноћи, кише и сунца, среће и туге, младости и старости... Ако у тој промени нађеш врт, оазу, какво је позориште где можеш још да трагаш и за собом, и за другим људима, и у том трагању и откривању проводиш живот, то је највећи поклон. Имала сам срећу да и ја добијем такав поклон.

---------------------------------------------------------------

Уживам у својој башти

Ваша друга оаза је Авала?

То је моја животна оаза. Уживам у својој башти која је тренутно прекривена тепихом од љубичица, неке воћкице су већ процветале, изникли су бели и плави шафрани. Процветале су и кајсије, и секирам се да не наиђе мраз.