Прва олимпијска медаља заборава нема

Пре четири године на Олимпијским играма у Лондону заблистала је 22-годишња Ивана Максимовић. Освојила је прву олимпијску медаљу, другу за породицу Максимовић јер је њен отац Горан 1988. у Сеулу постао олимпијски шампион, и 100. одличје за наш олимпијски комитет.

Четири године касније, као Ивана Анђушић Максимовић, поново се припрема за наступ на олимпијским играма заједно с још осморо наших стрелаца, а једина уз Стевана Плетикосића (Барселона 1992) има у ризници олимпијску медаљу.

Пре четири године постали сте олимпијска вицешампионка. Како данас гледате на свој досад највећи успех?

Већ освајање олимпијске квоте било ми је тада остварење сна. Велика жеља ми је била да учествујем на олимпијским играма, да се нађем међу најбољим спортистима света и да живим тај живот, јер сам у кући имала пример. Отац Горан је био олимпијски шампион. Та прича, тај мој сан, је само потврђен када сам освојила медаљу, и шта год да се деси у Рију – ако поново освојим медаљу, или чак две – то неће бити исто, то неће моћи да се мери с оним што сам доживела у Лондону.

Злато је, ипак, злато...

Медаља је увек медаља, без обзира на то колико је сјајна. Неравно, не знам какав је осећај када освојите златну, још не, али сигурна сам да се прва медаља никад не заборавља.

Колико ће такмичарки моћи да конкуришу у Рију за пласман у финала и борбу за медаље?

Нас око 70 учествује на свим великим такмичењима, а од око 40 је способно да у неком тренутку оствари свој најбољи резултат, да уђе у финале и чак да освоји медаљу. У Рију ће нас, због олимпијских квота, бити мање, а то значи да ће свака од нас стартовати с жељом и могућношћу да стигне до финала и да се бори за медаљу. Битно је која ће од нас тога бити најспремнија да докаже сву своју вредност и која ће имати највише среће.

Све до прошле сезоне уз вас је ишао епитет „сребрна”. Освајали сте сребрне медаље на олимпијским играма, финалу светског купа, светским куповима, а прошле и прво индивидуално злато. Да ли вам је победа на Европском првенству највећи успех у овом олимпијском циклусу?

Као јуниорка нисам имала прилику да освојим титулу првакиње Европе у појединачној конкуренцији. Остао је мали жал због тога, али мислим да полако бледи после победе на Европском првенству у Марибору. После Олимпијских игара у Лондону мало сам се „успавала”. Опала ми је мотивација, масло сам се успавала и било ми је потребно  доста времена да се вратим у такмичарски ритам, да нагазим гас до даске и кад сам то учинила освојила сам европско злато. Оно је за мене круна целе прошле сезоне, наравно уз освајање олимпијске квоте и то уз медаљу на Светском купу у Чангвону. Добро је што сам у томе успела доста рано тако да сам имала времена да се на миру припремам за Рио. Ни ову годину нисам почела најбоље – у стрељаштву се успех не постиже преко ноћи и нема прескакања степеника – али из такмичења у такмичење, из тренинга у тренинг све сам боља и то ћу покушати да докажем и на „Великој награди Новог Сада” на којој ће учествовати доста сјајних такмичарки.

Олимпијско сребро и европско злато освојили сте у троставу малокалибарском пушком. Да ли том оружју дајете предност у односу на ваздушну пушку када је у питању такмичење на Олимпијским играма у Рију?

Не. Искрено мислим да сам подједнако добра у обе дисциплине. Не желим да будем лажно скромна, али верујем и осећам, а то ми потврђују и резултати с тренинга, да и малокалибарском и ваздушном пушком могу да рачунам на високе пласмане.

Какав је ваш програм до одласка у Рио?

После „Велике награде Новог Сада” враћамо се у Београд и наредне недеље имаћемо доста обавеза према Олимпијском комитету Србије, тако да ћу наредне недеље кад год могу путовати на тренинге у Нови Сад. Завршне припреме имаћемо у Француској, далеко од свега, тако да ћемо моћи потпуно да се посветимо тренингу, а 31. јула летимо за Рио. Нажалост мој тренер неће бити у тиму за Рио, што ме је јако изненадило... Трудићу се да то не утиче на моје тренинге и надам се да ћемо успети да се организујемо и да он буде уз мене на такмичењима у Рију.