Момци из Гвантанама

Да ли ће једног Јеменца и једног Таџикистанца огрејати сунце среће у Србији? Хоће ли овде пронаћи бољи живот, иако је Гига Моравац одавно у пензији? У спектакуларном и тајновитом програму америчко-српске размене, Срби су схватили да је интелигентније да увезу двојицу заточеника из злогласне америчке базе Гвантанамо и тиме придобију америчку наклоност, него да, рецимо, буду принуђени да некога или нешто извезу. У тој једначини крије се сва сложеност спољнополитичког ходања Србије по танкој жици која спаја Исток и Запад.

После стравичног терористичког напада у Ници, пристанак Вучића да Србија постане старатељ Јеменцу Мансуру Ахмеду Сад ел Дајфију и Таџикистанцу Мухамаду Давлатову, који су провели 14 година без оптужнице или права на жалбу, након само недељу дана већ се испоставио као далековид дипломатски потез из више разлога.

Србија се на глобалном плану позиционира као земља која се, стварањем сигурне куће за двојицу момака из Гвантанама, придружује снагама које се боре против светског тероризма. Не треба заборавити да су на том фронту и Русија, и САД, и Британија, и Француска, и Немачка, као и читава Европска унија.

Ако неко мисли да нам није место у тој глобалној коалицији, догађаји у Француској доказују колико смо заправо близу епицентру опасности. Као и у Првом и Другом светском рату, када смо умели да будемо на бољој страни историје. Ситуација у свету заиста није била загуљенија још од времена када су инжењери друга Хрушчова, маскирани у бераче банана, склапали ракете на Куби.

Има ли шанси да Србија остане по страни у свету који кључа, пред великом ерупцијом? Од брегзита до Багдада, од Нице до покушаја војног свргавања Ердогана и мигранске кризе која ће ескалирати, нижу се догађаји који стварају глобалну параноју. Војске патролирају европским престоницама, не знајући одакле стиже опасност, док чувају туристичке знаменитости и узаврела предграђа. Ако су Осаму бин Ладена или Абу Бакр ел Багдадија до пре неколико година Европљани посматрали из удобних столица као избрендиране махере злослутног шоу бизниса, као ходајуће билборде тероризма или његове светлеће рекламе, данас из комбија за превоз намирница или камиона истрчавају анонимуси невидљиве армије џихадиста који су смрт и ужас установили као део свакодневице западног света.

Када на плажама израњају тела миграната која су потонула у великим таласима и сада опседају европске обале као утваре, подсећајући на то да су и они имали своје домове, своје животе, своју срећу и своје снове које је затрпала пешчана олуја арапских пролећа, свету су потребни не само солидарност и јединство, већ много више памети која ће спречити да се планета претвори у опустеле, беживотне пределе прекривене прахом, пепелом и успоменама.

Наравно да би било боље да су Американци, уместо двојице осумњичених џихадиста, инвестирали у Србију две фабрике или два моста, али рат против невидљивог непријатеља и компромиси који захтевају прилагођавање таквом, геотерористичком поретку, захтевају да мудрост надвлада сумњичавост и злурадост у најави интеграције питомаца Ал Каиде у српско друштво.

Америчка војнопоморска база на југоистоку Кубе, где су после 11. септембра у ћелијама Гвантанамо беја затварани људи осумњичени за исламски тероризам, јединствена је по томе што је одлуком председника САД Џорџа Буша Млађег постала суморни казамат где су довођени затвореници без икаквих правних налога, без ограничења времена боравка, па чак и обавезе да буду саслушани пред судом.

Затвореници су били улов не само америчких тајних служби, већ и локалних племенских власти, који су их испоручивали за велике доларске награде.

Обећање Барака Обаме да ће иселити последњег становника Гвантанама пре него што исели Мишел и децу из Беле куће, зависи од брзине дислокације мучених и злостављаних људи у различите земље света. Неки од њих су терористи и убице, неки су невини.

Не треба зато имати илузију да је Вучић пио шампањац док се спроводила строго чувана операција доласка момака из далеких светова о којима нема судске пресуде да су терористи, али за које постоје обавештајне информације да нису изнајмљивали педолине или продавали сладолед. Могуће је да је један од њих обучавао самоубице, а други је, уместо да ставља шећер у чај, сипао цијанид. Вероватно је да су користили више имена, али је званични Београд схватио да ће, радећи на њиховом укључивању у нашу срећну породицу, стећи довољан политички кредит у америчкој администрацији, како бисмо, док траје тај период захвалности, могли да примењујемо оштрије мере на границама у мигрантском маршу који може уследити.

Боље је, дакле, увести двојицу сумњивих типова с упутством за употребу, него имати дипломатски спутане руке кад неколико хиљада миграната без имена, презимена и с пртљагом пуним несреће, разочарања, гнева или жеље за осветом почну да посматрају Србију као идеално европско станиште које ће заменити спаљене домове.

Момци из Гватанама, вероватно, никад раније нису чули за Србију, као што ће, највероватније, Срби мало сазнати о њима. Сама помисао да ћу сусрести некога од њих како ми насмејан служи кафу у ресторану једнака је вероватноћи да ће то учинити Скарлет Јохансон.

Можда неко од њих пожели да прави пљескавице? Или да се бави апстрактном уметношћу? Шта ако пожели да гледа утакмице Звезде? Или да ради у играоници? Да почне да пева на свадбама? Да се учлани у неку странку? Иако би ме ово последње најмање изненадило, јер им неће бити тешко да укапирају шта је у Србији најлакши пут до успеха, у њиховом тражењу места под српским сунцем, они ће бити чуванији од сваког Србина. Њихова интеграција у српско друштво подразумеваће највероватније, непрекидно дружење с агентима Службе.

То је проклетство становника Гвантанама. Кад су први пут заточени, за њих више нема излаза. Америчке власти нису их осудиле на доживотну робију, али ће свако од њих, налазио се у Србији или у некој другој земљи, схватити колико је далеко Сунце.