О Русији, из интереса

Две опсежније анализе српско-руских односа, објављене недавно на страницама „Политике”, повезује став да је Србија само споредни колосек империјалних интереса Русије, а приче о блискости два народа производ су српских заноса и митологема. Да би га потврдили, аутори су најпре морали превредновати досадашње историјске чињенице, а потом и искуства савременика саобразити жељеним закључцима.

Аргументе за став о интересној одређености ових односа и залагање за њихову демитологизацију новинар М. Мишић потражио je („Из Русије, без љубави”, 3. април) на симпозијуму ЦЕАС-а, организације чија челница Ј. Милић НАТО проглашава „природним савезником Србије” и резигнирано признаје да „Русија нажалост постоји”. Потом се њихов историјски преглед засновао на саопштењу М. Бешлина, историчара који је у хашком кључу већ извршио редакцију наше новије историје, утврђујући континуитет српских злочиначких ратова, од четника до Р. Младића, и геноцид, етничка чишћења и силовања као њихов метод, због чега он, с једне стране, знанствено подупире „истину” о геноциду у Сребрници, а с друге се, са својим интересним истомишљеницима, залаже да НАТО жртвама (Ј. Милић) и јасеновачким жртвама (К. Грабар Китаровић) „не треба манипулисати”.

Иако Срби и Руси већ хиљаду година припадају истом културном кругу народа, а о њиховим односима и сусретима постоје бројна сведочанства у радовима М. Екмеџића, С. Живанова, М. Јовановића, Н. Поповића, В. Ђуретића, М. Ковића и других, показало се да је за потребе НАТО редакције погоднија задата историографија. „Историја би”, категоричан је и други „Политикин” новинар Б. Јакшић, „показала да је Русија више користила Србију, него помагала.” („Балкан на стратешком радару Москве”, 1. јула) Крајњи циљ руске политике је, по његовом мишљењу, увек био „да од савезника направи послушника” и за те потребе она „подстиче великосрпски национализам у циљу његове русификације”, амбиције о националној српској држави која подразумева повратак Косова и припајање Републике Српске и подржава све што слаби „вредности које промовишу НАТО и ЕУ”.

По логици задате историографије и Архангелски сабор Кремља (гробна црква руских царева из 16. века) живописан је ликовима Симеуна Мироточивог, Светог Саве и кнеза Лазара из империјалних разлога Ивана Грозног (који је и по очевој и мајчиној линији имао српске крви), а како по Б. Ј. овде има „довољно оних који живе у миту историје” и древне духовне везе и просветни подвижници су измишљотина иако се и данас највећи број српских средњовековних рукописа ван земље (после Свете горе) налази у Москви, Санкт Петербургу, Кијеву и Одеси. Свештеник М. Суворов је још 1725. године, на молбу митрополита М. Петровића, у С. Карловцима отворио „Прву руско-словенску школу”, а „Књига прошње у Русији” из 18. века сведочи да су српски манастири у време турског ропства опстајали захваљујући прилозима из Русије. Шта је ирационално? Јакшићеве похвале америчкој демократији у годинама након бомбардовања Србије или захтев српског митрополита Петру Великом: „Не тражимо новац, већ просвећење, оружје наших душа. Буди нам други Мојсије и избави нас из Египта незнања.” Ирационални су заноси с којима су Срби кретали ка Русији да би ратовали против Пруса, Татара, Турака и Наполеона, а интереси су разлог што је у српском (Бахмутском) пуку ратовао и чувени Љермонтов. Из империјалних разлога је и А. С. Пушкин написао песму о Карађорђу и његовој кћери, а у недовршеном роману „Арап Петра Великог” писао је о грофу Сави Владиславићу. И хиљаде руских добровољаца (међу којима 700 официра) су 1876. из интереса дошле у Србију (иако Русија није подржала српску објаву рата Турској). Словенски комитети по целој Русији прикупљали су помоћ Србији, а Петар Илич Чајковски компоновао „Српско-руски марш”. Таквом тумачењу нису препрека ни капела у Алексинцу, ни гробнице руских војника, које сведоче о спремности да се за заједничке циљеве положи и живот, нити упозорење Достојевског да ће се „Срби... уверити да је руска помоћ била несебична и да Руси, гинући за Србију, нису имали намеру да освајају”. Насупрот Фјодору Михајловичу, за Ј. Милић, знанственика М. Бешлина и новинаре „Политике” пуковник Н. Рајевски и генерал М. Черњајев, као и М. Милорадовић, А. Карађорђевић, С. Зорић, добровољци и учесници српских и руских ратова, осташе авантуристи или силоватељи. А. С. Хомјаков, који је Србе називао „земном браћом по роду, а духовном по Христу”, Пишчевић и Црњански, Михалков и Кустурица – занесењаци и митомани живописци Храма Светог Саве – интережџије, а покровитељи рушитељa гробља у царском Призрену и претварања Храма Христа Спаса у Приштини у јавни тоалет – „природни савезници”.

Статистичка је чињеница, признаје Б. Јакшић, да ентузијазам према ЕУ опада.

Можда се из евроатланске перспективе новинара „Политике” са становишта 168.507 евра дотација ЦЕАС-у (за 2015) могу разумети разлози ове интересне логике. Дубина и сложеност српско-руских односа – не.

Нити „империјални” разлози због којих А. Залдастанов Хирург и Ноћни Вукови са скупова стотина хиљада људи упућују подршку Србији, московски навијачи на транспарентима исписују: Крим – Росија, Украјина – Росија, Аљаска – Росија, все Росија кроме (осим) Косово, Косово – Сербија!

А Звездини, митомански заблудело, одговарају: „Хвала, Европо, ми можемо без тебе, савез са Русија, а друге ко ...!”

Социолог, Зрењанин