Назарбајев и спољни фактор

На изборима за Меџлис (национално представничко тело), председник нафтом богатог Казахстана Назарбајев, који је пролетос "реформисао" устав и озаконио своју доживотну власт над земљом – придодао је прошле суботе свему томе још и један сасвим покоран парламент, укопавши илузије Европе о некаквом, евентуално демократском преображају овог слабо настањеног простора између Кине и обале Каспија.

Обрт с Меџлисом изведен је намештањем тоталне победе потпредседничког Нур-отана (Светла отаџбине), доделом партији свих сто одсто мандата – 98 . Још девет додатних посланика одредила је Асамблеја народа, форум чије чланове именује Назарбајев, те ће Казахстан први пут имати парламент без макар једног човека опозиције.

Казашка нирвана је плод политичког предузетништва оца и најстарије кћери Назарбајев, Дариге. Њихове две "партије власти" интегрисане су прошле године у једну, с намером да се осигура да се у владању земљом ништа не мења "још педесет следећих година"!

Два слабашна опонента Назарбајевима – Свенационална социјалдемократска партија Казахстана и Ак жол (Светли пут), одбачена су од Меџлиса високим прагом пролазног цензуса. Али, чак и заштићена бедемом правила, власт се није успокојила, него је ту и тамо (а показало се врло често), прискакала Нур-отану крађом гласова током збрајања у изборним комисијама.

Изборе у Казахстану надгледала су два спољна фактора – ОЕБС, у којем Назарбајев лобује за почаст председавајућег Организацијом (2009.), и ЗНД, "руски комонвелт" бивших република СССР, у чијем сазвежђу Москва настоји да, пактирајући с диктаторима централне Азије, реконструише минимум некадашњег утицаја.

Први форум је утврдио ерозију коректности казашког изборног поступка. Догађај је посматран кроз наочари важећих међународних стандарда, па је одступање у односу на норму рекламирано на чак 40 одсто надзираних изборних места.

Шеф мисије ОЕБС Копај мотивисан је да изјави да је "бројање гласова било велико разочарање". Копај "никада није видео демократску земљу са само једном политичком партијом у парламенту".

Могућно је, међутим, да је такву земљу видео Рушајло – Рус, на челу мисије посматрача ЗНД, који су на изборима запазили не само коректност поступка, него чак врлину "потпуне слободе и транспарентности", што је "одраз стабилног социјалног и економског развоја Казахстана".

Модел Назарбајевљеве "демократије" обећава проблем у политици ОЕБС. Искрсава питање – може ли једна недемократска земља да председава демократски надахнутом организацијом, мотивисаном грађанским слободама?

Аргумент у прилог потврдног, почива на чињеницама о гасу, нафти и тобожњој опортуности придобијања Назарбајева за идеју да своје енергетске проводнике скрене према Европи, уместо у Кину и Русију. Удовољило би се сујети диктатора, али то би можда помогло да се и Казахстан угради у структуру безбедности Европе.

Разлог против, изражава неверицу у остварљивост сличног очекивања. Противници трговине принципима страхују да би се покушај куповине лојалности Назарбајева положајем завршио фатално по ОЕБС. Организација, створена (1975) да би се у замену за западно признавање комунизма добила јавна обавеза Кремља да уважи људска права и легални основ дисидената да буду непослушни локалним комунистичким режимима – изгубила би свој морални пиједестал.

Председништво ОЕБС мења се годишње. После Шпаније, следећи председавајући је Финска. Ако би Казахстан добио председништво 2009. – због чега оно следеће, или једно од потоњих не би добио и Лукашенко, у Белорусији? Унутрашња пракса тих и сличних режима ослободила би се корсета европског изборног "мониторинга". А и Русија би коначно одахнула, добивши оно за шта се одавно већ дипломатски залаже – да ОЕБС буде причаоница, а да нико не пита о убијеним новинарима или премлаћивању опонената режима.