Краков охрабрење за наредне Олимпијске игре

Од 1995. године, кад је почело златно доба наше одбојке, па до 2010, Никола Грбић је био незамењив у репрезентацији као дизач, дакле онај који организује игру. Престао је да игра 2014. и постао тренер Перуђе, од 2015. је наш селектор.

Већ на почетку постигао је леп успех – друго место у Светској лиги. Међутим, уследила су два неуспеха – на Европском првенству Србија није прошла групу, а није се ни пласирала на Олимпијске игре на квалификационом турниру у Берлину.

А онда је поново дошао ред на Светску лигу и поново радост. Овог пута не само већа него прошле године, него и историјска – у Кракову је први пут освојена Светска лига.

Колико је тријумф у Светској лиги важан за нашу одбојку, за наше играче и за вас лично?

Изузетно важан! Поготово после разочаравајућег резултата и на Европском првенству и поготово квалификационом турниру у Берлину. Требао нам је свима овај резултат као охрабрење за наредне Олимпијске игре, нарочито кад се узме у обзир да ће готово сви играчи бити још у погону.

Шта је, на основу садашњег искуства, недостајало нашој репрезентацији на Европском првенству и квалификацијама за Олимпијске игре?

Мало среће и мало више искуства. Наравно, имали смо и пех да су нам двојица играча била повређена или недовољно опорављена у Берлину, али то се брзо заборави. Гледа се само крајњи резултат.

Како сте то превазишли у Светској лиги?

Почели смо од почетка. Радили смо много више и трудили се да превазиђемо себе и померимо границу комфора у свим аспектима. Било је тешко, али смо на крају успели.

Колико је коначан пласман у Светској лиги реалан показатељ односа снага у свету одбојке?

Увек на свим великим такмичењима до краја долазе углавном исте екипе. То се десило и овог пута, само смо сада ми одскочили пошто смо је освојили први пут.

Годину дана сте селектор. Шта сте задржали од оних идеја које сте имали кад сте преузели репрезентацију, да ли сте нешто одбацили, шта сте додали?

Трудим се да свакодневно учим. Пораз у Берлину био је снажан шамар за мене и за нас и променио сам много ствари у жељи да нешто померим с места. Дефиниција „лудила” гласи: да радиш исте ствари очекујући другачији резултат.

Почели сте с Италијаном као помоћником. Сада вам је десна рука наш тренер. У чему је разлика?

У свему. Вратили смо се на почетак у сваком смислу. Камило Плачи има огромно искуство и доста ми је помогао у организацији и припреми, али сад је потпуно другачије у смислу и односа и тренинга и комуникације између самог стафа. Мислим да боље функционишемо сада.

У репрезентацији има играча који су играли с вама. Да ли то олакшава сарадњу с тимом?

Мислим да помаже. Играчи који су имали искуства са мном као играчем боље ме познају и знају какве принципе имам пошто се они нису променили ни за милиметар откад сам тренер. То је мој карактер и такав сам човек, без обзира на то чиме се бавим.

Да ли вам је неки тренер узор?

У каријери сам имао доста добрих тренера и сваки је имао неки свој стил и начин. Од сваког сам узео нешто са чиме се слажем и применио на себи својствен начин. Развијам свој стил, јер само тако могу да будем аутентичан. На крају, од сваког може нешто да се научи, па макар и како не треба.

Како учите тренерски занат?

Разговарам са тренерима од којих мислим да могу да научим, читам стручну литературу и саветујем се са експертом за односе с људима. Важније је понекад како кажеш, него шта кажеш!

Водили сте клуб у Италији, па нашу репрезентацију. Може ли то да се усклади?

Био би то изазов, али многи добри тренери раде на два места и остварују добре резултате, па не видим зашто то не бих могао и ја. У сваком случају, немам никаква ограничења од стране савеза.

Смењују се генерације, а наша репрезентација остаје у светском врху. Да ли постоји нека наша школа одбојке или је нешто друго разлог нашег успеха?

Ми смо спортска нација и имамо дугу традицију одличних спортских резултата. Помаже много то што постоји сазнање да је неко пре нас кога познајемо освојио неки трофеј.

Како се развијала одбојка у последњих 20 година и какве новине у њој предвиђате?

Две ствари су се много промениле, а то су брзина и снага. Међутим, у будућности видим велики простор за напредак у менталној припреми за издржавање потешкоћа.

Дуго сте у иностраним клубовима. Упоредите у каквој су ситуацији наши и шта може да им се препоручи да би имали запаженију улогу у међународним такмичењима?

Нажалост, треба много више новца, а на то је веома тешко утицати. Чим стаса неки млади играч, одмах га узимају инострани клубови. Можда је у последње време изузетак Војводина, која је први пут у историји освојила један европски куп за српску одбојку и то само с младим играчима.

Какав олимпијски турнир очекујете у Рију?

Мислим да ће у Рију бити сви максимално спремни и да ће турнир бити добар и неизвестан. Тешко је предвидети од шест екипа – Бразил, САД, Француска, Италија, Русија и Пољска – какав ће бити поредак.

Примљени сте у Кућу славних? Осећате ли то као признање или обавезу да на том нивоу будете и као тренер?

И једно и друго. Велика је част бити тамо, али и обавеза да ту почаст оправдам и као тренер.

О чему маштате као тренер?

Да пробам да превазиђем себе као играча.

Какво је код нас интересовање деце за одбојку и шта је данас потребно да би од њих постали врхунски одбојкаши?

Нажалост, нема великог интересовања за мушку одбојку. За девојчице нема проблема, уосталом, као и свугде у свету кад је одбојка у питању. Надам се да ће ова победа привући више малишана да нам се придруже.