Правда без завршницe

Није претерано рећи да је пред политичком елитом и грађанима Србије најтежа одлука о будућности коју иједна држава и народ у Европи имају пред собом. И да будемо начисто с тим шта се недавно, у ствари, десило: садашње отцепљење Косова од Србије најбоље може да се пореди са 1938. годином, кад су се Адолф Хитлер и Невил Чемберлен договорили да распарчају Чехословачку. Међународним архитектама ове политике вероватно неће бити драго ако их историја убраја у такво друштво.

Нажалост, илузорно је надати се да у међународним односима правда има завршну реч;Тукидид је одавно уочио да моћни раде шта хоће, а слаби трпе шта морају. Дилема је сада како једна мала земља треба да одговори на најновије догађаје, а да се тај одговор не претвори у неку врсту самоубилачке спољне политике.

Постоје, у вези с тим, две опције: тврда и умерена.

Тврда је да се Србија безрезервно посвети повратку Косова. Нажалост, ма колико да је то тешко прихватити, скоро је немогуће видети како би се постигао тај циљ. Чак и у готово незамисливом развоју догађаја, када би се разни међународни судови прогласили надлежни за одлуку да је проглашење независности Косова било противправно, и да потом Вашингтон, Лондон, Париз и остале престонице повуку своје признање Косова, после тога би још увек преостао проблем успостављања контроле над два милиона људи који би се супротставили том покушају оружаном борбом – унедоглед. Штавише, ова опција подразумева да Србија до даљњег уђе у сукоб са много већим и моћнијим земљама.

У спољној политици, географија је судбина. И овлашни поглед на мапу показује да све природне трговинске, политичке и безбедносне везе које Србија има зависе од односа са европским суседима. Надати се руској подршци такође је проблематично, као што Миша Ђурковић убедљиво аргументује у свом недавном чланку у НИН-у. И мислити да ће Кина или неке друге далеке земље битније утицати на непосредне спољнополитичке и економске проблеме с којим се Србија суочава више подсећа на фантазије Енвера Хоџе него на озбиљан стратешки план. Дакле, тврда опција значи да би Србија вероватно остала изолована, заостала и ван свих интеграционих процеса у околини.

Друга, умерена опција подразумева да Србија покуша што више да одвоји косовско питање од свих осталих спољнополитичких питања. У овој опцији, Србија не признаје косовску независност и употребљава сва политичка, дипломатска, и правна средства која има на располагању да брани свој суверенитет над Косовом, али истовремено наставља колико год може да унапређује своје односе с европским суседима и великим силама. Наравно, то захтева велику дозу креативне дипломатије, не само званичног Београда, него и Вашингтона, Брисела и осталих европских престоница. Преседани за овакву опцију, међутим, постоје. САД, на пример, никад нису признале совјетску анексију балтичких република, и од 1940. године у Стејт департменту су увек висиле заставе независних република Естоније, Литваније и Летоније. И поред оваквих неслагања, Вашингтон и Москва су схватили да морају сарађивати поводом многих важних питања.

Овакве „креативне фикције” потребне су и у овом случају. Београд, Вашингтон и Брисел морају да се сложе да не могу да се сложе по овом питању, али и да нађу начина да наставе своје односе.

Србија је три пута у 20. веку ушла у сукобе с великим силама. Сваки пут жртве су биле страховите, и човек може да се пита да ли су резултати тих сукоба оправдали такво жртвовање. Да ли Србија сада сме, или може, опет да се сукоби с великим силама, макар то било само дипломатски и политички? Скоро је сигурно да не сме. Србија већ заостаје за својим суседима по многим важним критеријумима. Нови раскорак с Европом и другим силама значио би да Србија губи године (или деценије) у свом политичком, економском и интелектуалном развоју, док истовремено Албанија, Бугарска, Македонија, Хрватска и остале земље у окружењу напредују.

И нико не треба да се вара да је ово последња или једина битка за српске интересе. Исте интересне групе у региону, у западној Европи, и Америци које су водиле досадашњу политику на Балкану и убудуће ће имати ставове и циљеве супротне српским државним интересима. Никога не би требало да изненади ако се за коју годину отвори питање Прешевске долине, или Санџака, или... Чак и ако не дође до тога, све земље у региону ће конкурисати за стране инвестиције, за помоћ за економски развој, за места за столовима у Бриселу, Вашингтону и Њујорку на којима се одлучује о важним регионалним питањима. Да ли ће једна изолована, сиромашна и слаба Србија бити у стању да брани своје интересе у наредним годинама? Да ли ће једна таква Србија бити у стању да помогне српском становништву на Косову?

Србија је сада пред избором: или наставити борбу, у којој би скоро сигурно изгубила – са свим политичким, економским и друштвеним последицама – или наћи неки мудри и достојанствени начин да брани своје легитимне интересе а да истовремено не жртвује будућност осам милиона својих грађана. С обзиром на тренутну констелацију моћи у свету, ситуација у којој велика већина држава неће признати отцепљење Косова максимум је који Србија може да очекује на дипломатском и политичком плану. Инсистирати да велике силе повуку своје признање Косова или тражити да се преговори о статусу Косова опет отворе можда је корисно за домаћу употребу, али нико озбиљан тако нешто не очекује.

И косовски мит нам нешто поручује у вези са садашњим проблемима. И сам цар Лазар се одрекао земаљског царства (да ли би то данас простије назвали територијом?) зарад неких духовних и моралних вредности. Гласови који тврде да Србија не сме да ,„прода” Косово да би постала део једне „декадентне” Европе, праве једну сасвим погрешну дихотомију. Питање за Србију није Косово или ЕУ. Питање за Србију је како најбоље да реализује највеће духовне и моралне вредности сваке државе и сваког народа – да обнови своје школе и болнице, и како да се стара за своје сиромашне, и за своје болеснике, пензионере и избеглице. И, наравно, како најбоље да пружи помоћ српском становништву на Косову и Метохији и како да сачува српске цркве и манастире тамо. Србија сигурно неће извојевати такве духовне и моралне победе ако опет крене путем изолације и узалудних конфликата.

заменик директора Хариман института, Колумбија универзитет, Њујорк