Покемонија

Последњих недеља сведоци смо најновијег медијског хајпа (енг. media-hype) у вези са мегапопуларном игрицом Pokémon Go и наводно, по људе негативним па и опасним појавама које настају као последица играња ове игре. Да је реч о једној врсти претеривања, па чак и хистерије а не о објективном извештавању светских и домаћих медија сведочи морализаторско апокалиптични тон који доминира у тумачењу популарности ове игре.

Уз разумљива поједностављења, медијски хајп се може разумети као пренаглашено, површно и сензационалистичко извештавање о одређеној појави која ни изблиза нема тако велики значај. Чест пратилац оваквог приступа извештавању је и моралана паника, односно пренаглашавање друштвене штетности одређених појава иако за то нема никаквих научних доказа. Другим речима, код медијског хајпа није најважнији догађај него његова медијска конструкција, што за резултат има велику диспропроцију између реалности и медијски представљене стварности. Рецимо у Србији многи су чули за ову игру, али многи и ламентирају над њеним погубним последицама иако не познају никога ко је њоме „заражен”, а камоли да је због ње настрадао.

Да не буде забуне, није спорно да је Pokémon Go стекао огромну популарност за кратко време, већ је спорно тумачење ове појаве. У друштву које не толерише сталоженост, аналитичност и одмереност све је теже наћи вест која има такве карактеристике. Уместо да аргументовано дискутујемо о томе да ли ће игре овог типа у будућности вратити децу на улице или се пак ради о вешто смишљеној забави где је ултимативни циљ прикупљање података о њеним корисницима, ми се бавимо таблоидним темама чији је једини смисао да обезбеде што већу читаност и гледаност. Тако у извештавању највећег броја медија доминира парадигма моралне панике где се експлицитно или имплицитно наговештава да играње ове игре производи масовну хистерију која нагони људе да се окупљају и попут хипнотисане и унезверене гомиле јуре некаква виртуелна створења, падајући у провалије, подлећући под аутомобиле или гинући на минским пољима. Да је реч о медијском претеривању, а не о објективном извештавању сведочи и то што се једни те исти случајеви незгода који су повезани са играњем ове игре преносе у свим деловима света, чиме се стиче утисак да се незгоде дешавају много чешће него што је то случај док се потврда озбиљности проблема у коме се свет нашао тражи у званично издатим саопштењима. У складу с тим чини се да не постоји медиј који није пренео да је извесна хуманитарна организација из Брчког („Посавина без мина”) замолила грађане да поштују постављене знакове минске опасности зато што су наводно чули да неки играчи не поштују ову забрану. У недостатку неке релевантније институције за медије жудне потврде масовне хистерије, добра је и анонимна организација из Босне.

Шта доприноси медијском хајпу сасвим је друга и подједнако важна тема на коју би се одговори морали потражити у различитим финансијским интересима оних који стоје иза оваквих вести, али и у трансформацији и таблоидизацији савремених медија. Неко би додао и да све док се људи баве ефемерним темама мање ће се занимати за суштинске проблеме који нас окружују, што би значило да је својеврсно скретање пажње на небитно једна од важних функција медијског претеривања.

Ми одавно јуримо виртуелне покемоне, а да је мало ко свестан тога. Додуше, на екрану наших мобилних телефона не налази се мапа као у правој игрици, већ неки таблоид који изнова понавља матрицу: „шокираћете се када ово видите”. Наравно, многи конзументи нису довољно наивни да поверују баш у све што виде или прочитају, али таблоидни начин извештавања који све чешће продире и у мејнстрим медије за последицу има афирмисање једне опште слике о интелектуалној и моралној пропасти друштва у коме живимо. А када већина нас почне заиста да верује да је дошло доба интелектуалне и моралне пропасти, ту настаје плодно тло за различите псеудонаучне, фундаменталистичке и екстремистичке видове исцељења посрнулог друштва 21. века.

Социолог, доцент на Универзитету у Београду