Косово (ни)је Србија

Од када је 17. 2. 2008. Косово прогласило независност, Србија је ступила у крајњу фазу свог пословично проблематичног односа с реалношћу. Стога ми се чини да је данас важније него икад служити се језиком који не испушта из вида чињеничну стварност и у локалну мемосферу, загађену толиким глупостима и митовима, убацити и једну ноторну истину коју у последњих двадесетак дана нико од домаћих opinionmakerа се не усуђује да изговори, а која нам је, колективног менталног здравља ради, преко потребна.

Ево те реченице: Косово није Србија.

И то је необорива чињеница, свидела се она неком или не.

Деведесет одсто тамошњег становништва албанске је националности и практично нико од њих не жели да живи у било каквој државној заједници са Србијом. Немогуће је и неодговорно не поштовати тако недвосмислено исказану вољу надмоћне већине па отуд произлази да би је ваљало и формално признати.

Али, Србија непрестано тврди да се то никада неће догодити! Косово је наша „колевка”, а то што је оно уједно и нечији „дом” нас слабо занима.

Овде се отпор здравом разуму намеће као елементарна дужност и ствар чистог патриотизма.

Живимо у чудним временима,а сав њихов лудачки набој сажет је у реченици коју је недавно изговорио један наш истакнути политичар: „Није време за Србију да буде рационална!”

Ма шта ко да тврдио – Косово је Србија!

И тачка!!!

Али, нема ту ничег чудног, заправо. Све се то неизоставно догађа кад год и где год дође до тако огромног поремећаја перцепције и резоновања, а та провалија овде код нас отвара се и расте незаустављиво још од Милошевићевих дана.

Крајње је депримирајуће живети овде и гледати како време неумитно одмиче. Не дели нас још много од десетогодишњице највећег разочарања у савременој српској историји познатог као „5. октобар”. Ствари тешко да ће се до тада битно поправити – не треба бити пророк па претпоставити да би лако могле да буду и горе него што су данас.

Биће то једна крајње тужна свечаност – десетогодишњица наше велике и пропуштене прилике.

Све те године Србија је ипак могла и морала боље да искористи.

Косово је свакако било али више није и у будућности евидентно неће бити српско, али Србија је била, остала и биће очигледно још дуго – Земља с друге стране огледала. Тужно је, неподношљиво је бити у овако бедним односима с комплетним ближим и даљим окружењем. Није у реду бити овако сам. Ако сте, на пример, у свађи са свим укућанима или комшијама, логично би било да се запитате шта то није у реду с вама и зашто вам односи са другима не полазе од руке?

Међутим, Срби то, већином, не виде тако. Увек су и једино за све други криви, а нама преостаје да се незрело дуримо и понављамо своје мале и све небитније „истине” у том неправедном свету који, с нама или без нас, незаустављиво граби напред.

Зато бих желео да поновим још једном, два пута, па и сто пута ако треба: Косово није Србија.

Косово је нова независна држава на тлу бивше Југославије. Име јој је Република Косово (ориг. Republik Kosova) и признале су је многе државе. А исто би требало да учинимо и ми.

И то не зато да бисмо се повиновали притиску међународне заједнице већ зато што бисмо тиме признали вољу већинског, албанског становништва те земље и уједно показали да смо у дослуху с реалношћу. Имамо пуно право да нам се та воља не допада, али упутно би било навикавати се на ново стање ствари, а пре је увек боље него касније.

У свему томе политичари, свакако, играју највећу улогу и носе најдубљу одговорност. Они су дужни да се, у име свих нас, први суоче са стварношћу и потраже најбоља решења. Било би заиста сјајно кад би се Србија посветила једној далеко сврсисходнијој политици која признаје стварност, бави се решавањем а не гомилањем проблема и, укратко, чини наше животе бољима.

Кад би, коначно, ступила с оне стране огледала.

Јер, можда то баш и није толико немогуће?

Можда бисмо само морали да ресетујемо општеприхваћени начин мишљења и потрудимо се да све ово што нам се догађа увидимо као историјску неминовност, ма колико болну, те да коначно отпочнемо неопходан процес опамећивања и одговорног суочавања с реалношћу?

Можда бисмо морали да прихватимо чињеницу да је очито куцнуо час у ком Србија мора да научи да живи без своје „колевке”?

Да је дошло време да Србија – одрасте.