У тешким временима оштро перо је обавеза

У расправи коју „Политика” преноси већ неколико недеља, а која се води између оних којима се у јавности придаје звање „аналитичара” чини се да је промашена тема. Јер, није најважније ко је на чијем платном списку, коме је колико издања успело, и ко има право на титулу. Важно је ко је сачувао критичку димензију спрам догађаја о којима пише, а коме су се пера иступела (има оних којима никад нису била оштра) у егзистенцијалном страху и себичној похлепи које сведоче о одсуству карактера.

У Старом Риму постојала је једна државна функција коју је обављао роб, а коме је дужност била врло једноставна. Током тријумфа који би био приређен за каквог победничког римског војсковођу роб би се возио на колима иза тријумфатора и држао би изнад његове главе ловоров венац, симбол победе. Важнији део његовог задатка је био да му тихо у уши понавља: сети се да си смртан, сети се да си смртан... Врло добро су Стари Римљани знали да једна једина критичка реченица вреди моћницима више од аналитичког хора такојевића и климоглаваца и како су били паметни, сами су гајили представнике прве, а одбијали да слушају друге.

Док наши моћници не савладају ове две хиљаде година старе лекције, остаје да читаоци сами, путем слободе говора, разлуче тупа пера од оштрих. Слободу говора створила је англосаксонска култура осмисливши је по узору на слободу трговине. Као што робе на тржишту слободно конкуришу једна другој, па боље робе опстају, а лоше пропадају, тако би требало на тржишту идеја дозволити да све идеје конкуришу једна другој, лоше ће пропасти заједно с њеним писцима. Свима би требало дозволити да анализирају, без обзира на звање, положај, изворе прихода или претходни издавачки (не)успех. Читаоци нису незналице да не умеју да одбаце хорско повлађивање тренутно моћнијима који нарученим политичким ставовима муте бистрину погледа (што онеспособљава коришћење здраве логике), скраћују пут између стомака и мозга (што онеспособљава независност), ломе слободу воље (што је неопходно за храброст да се напише истина) и тупе оштрину пера која је неопходна да се све претходно преточи у добар текст. За све ово потребна је и нарочита општа и посебна изобразба, ученост и начитаност. Јер човек ипак треба нешто да зна о појавама које посматра и жели да опише и објасни.

Уз ризик да будем наметљив понудићу још неколико савета читаоцима. Оштра пера препознаће се по томе што не избегавају да користе лична имена оних које критикују. Просто, имају храбрости. Препознаћете их и по томе што не користе ватромет разноразних стилских фигура, алегорија, заједљивости и увреда. У текстовима тупих пера има свега, само нема истине и карактера. Она не умеју да препознају истину или немају храбрости да је кратко и јасно саопште. А истина је увек јача од речитости. Колико год тупа пера бежала од истине, на крају им се деси да се, што каже Еразмо, бежећи од ситне кише, све гледајући у небо, спотакну и падну у поток истине који је на њих усмерило неко оштро перо.

И последње, слободни и независни духови оштрих пера, који се не везују ни за једну догму, силу, моћника или власт, препознају се по томе што немају огњишта нити друштва, увек су усамљени, на ветрометини и удару. Тупа пера су увек у чопору.

Ванредни професор на Правном факултету Универзитета у Новом Саду