Српска поглавља хуманости

Опет су ту, међу нама. Виђамо их на улицама, у парковима, по хаусторима, у јавним објектима, банкама, поштама, супермаркетима.

Наши суграђани – мигранти. Често их зову и избеглицама, кад желе да нагласе емпатију са страдалницима у чијим земљама већ дуги низ година бесне ратови.

Ваљда се и сами сећамо тужних српских избегличких колона, стотина хиљада изгнаника из својих домова, које смо примили као чланове своје породице. И они су такође данас ту, с нама.

Зато смо се, ваљда, и понели људски током првог таласа мигрантске кризе, у лето прошле године.

Осетили смо инстинктивно ту муку, чак и кад смо негде знали да нису сви они избегли из ратом захваћених подручја, већ да је међу њима и део оних које Европа сврстава у категорију економске миграције.

Нажалост, и ову муку смо искусили на својој кожи, знамо и ми како су тамо горки залогаји хлеба.

Србија није подизала ограде, није користила гумене метке и сузавац, није слала оклопне јединице на своје границе. Фабрике бодљикаве жице нису у нашој земљи радиле у три смене, као у неким државама у окружењу.

Само су волонтери Црвеног крста и службеници министарстава дежурали и помагали невољницима да им пролазак кроз Србију – бар колико је то могуће – не остане у сећању као ноћна мора. Ако је неко само кандидат за ЕУ, то не мора да значи да је и тек пуки кандидат за хуманост.

Први тест, на коме се поједине земље ЕУ и нису баш прославиле, ми смо прошли с позитивном оценом. То су наша поглавља хуманости.

Сада, међутим, с Блиског истока пристижу нова искушења. Да ли је друг Ердоган одлучио да поново мало одврне мигрантску славину у свом одмеравању снага са Бриселом и тако подсети да и даље има своје адуте, мање је важно у овом тренутку.

Многи се прибојавају да овај други талас може бити екстремнији од првог, што показује чињеница да у последње време готово нема дана без терористичког напада у Европи, где су починиоци екстремни исламисти.

Док ових дана тихо и без трубача после више од две деценије испраћамо последњих 18 српских становника избегличког кампа у Крњачи, на капије овог уточишта куцају незбринута лица са Блиског истока.

Иако сви они кажу да не желе да остану у Србији, велико је питање има ли за њих пута у Европу опасану жицом. Једина сигурна кућа за њих сада су српски колективни центри, у којима се већ приближавамо критичној бројци од 2.000 душа.

Већина њих истиче добар пријем и опхођење у нашој земљи. Ако је за утеху, можемо да будемо поносни што је њихова највећа примедба – да их Србија превише храни рибом.

И наравно да није њихов, и наш, највећи проблем то што би они вероватно желели јагњетину, већ то што су спољне границе затворене.

Како се Србија не би претворила у паркинг за мигранте – што је термин који је први употребио Александар Вучић пре неколико месеци, а сада га користе чак и међународни званичници – влада је однедавно увела појачане мере заштите државне територије.

Чекајући дуже од годину дана да Брисел усагласи свој став о овом питању, Београд је проценио да нико неће решавати наш проблем, осим нас самих.

Заједничке патроле војске и полиције, опремљене модерном технологијом за надзор, сада ефикасније контролишу критичне тачке преливања мигрантског таласа на такозваној балканској рути, не дозвољавајући да нас поплави по систему спојених судова.

То још не значи да ће се и Србија, попут већине земаља у окружењу опасати жилет-жицом, пуштати псе и ударати пендрецима по избеглицама, али свакако нећемо бити пасивни посматрачи у ситуацији кад чак ни у Немачкој више нису ради новим гостима из арапског света.

Месецима смо давали позитиван пример Европи, нисмо прекршили ниједно бриселско правило. Сами Европљани, попут чланица Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска), исказали су приличан степен нетрпељивости према придошлицама.

Не само што су се показали као прави пробирачи кога би желели да приме, а кога не, већ су се отворено успротивили и систему мигрантских квота, што је био камен темељац политике Ангеле Меркел.

Тако је мађарски премијер Виктор Орбан постао регионални, па чак и европски шампион мигрантофобије. На референдуму 2. октобра наши северни суседи изјасниће се да ли су за или против „да ЕУ пропише обавезно насељавање немађарских држављана у Мађарској, чак и без одлуке парламента”.

Једва да има сумње како ће се овај плебисцит окончати, што ће бити додатни ударац првобитном плану ЕУ о размештању 120.000 људи у државама чланицама. Ако се зна да је овај број тек десети део оних који су у ЕУ ушли за протеклу годину и по у потрази за срећнијим животом, а према проценама најмање три милиона још чека по камповима у Турској и Јордану, онда је јасно да Европа не даје наду да ће проблем бити решен у догледно време.

Али, њима је у овој ситуацији лакше него нама. Мигранти морају да прођу стотине, па и хиљаде километара да би стигли до границе ЕУ, и потом прођу десетине ограда и баријера, док је Балкан први на удару.

Не треба подлегати хистерији и страховима, али држава мора максимално да се мобилише. Ограничити прилив миграната све док се на излазној страни не успостави равнотежа и балканска рута поново постане проточни бојлер, а не резервоар, или чак резерват за избеглице.

О томе сведоче и речи председника општине Шид Ивице Јовића, који каже да је преко те територије за мање од годину дана прошло око 700.000 миграната, али да је данас њих око хиљаду блокирано на хрватској граници.

Негативних примера има напретек широм Европе. У порасту су нетрпељивост и исламофобија, појачани страхом од тероризма. У многим државама долази до оштрих подела, што ових дана видимо и у мирној и уређеној Данској – где је националистичка Данска народна партија, која је део владајуће коалиције десног центра, позвала на тоталну забрану имиграције из муслиманских земаља.

Далеко од тога да су дански националисти усамљени у свету са оваквим ставовима. Изолационистичко расположење буја у Француској, Немачкој, Холандији, Аустрији, наравно Мађарској, а као што смо видели на примеру „брегзита” – и у Великој Британији. Свима њима узор може бити амерички председнички кандидат Доналд Трамп, који никад није крио негативан став према муслиманима.

А где смо ту ми? Као и увек у историји, на првој линији фронта, спремни да се бранимо и одбранимо. Не само себе него и Европу – у оној мери колико то она жели и спремна је да нас подржи. И да при томе останемо на високим котама хуманости. Не првенствено због позитивних оцена европских чиновника – за које је често велико питање да ли би их и сами заслужили – већ због нас самих.

Зато што смо такви људи.