Срце свих завера

Покрет који се не скрива, али се мало зна о структури која обухвата следбенике на важним положајима у домовини, као и у 150 држава. Посвећен је филантропији и образовању, декларативно без политичких аспирација, али му се пребацује инфилтрација у канале моћи ради тајновитих циљева. Било кад у последња два века, ово би се могло односити на масоне и опскурна друштва којима се параноично приписује да владају из сенке. Улога таквог баука у срцу свих завера у данашњој Турској сваљена је на покрет Хизмет проповедника Фетулаха Гулена, којег председник Ердоган оптужује за покушај пуча.

У средишту фантастичних нагађања о домашају глобалне мреже Хизмета је човек у 76. години и крхког здравља, недоступан у забити Пенсилваније. Изолација је релативна, јер је у свом комплексу окружен мноштвом припадника покрета и, преко њих, у срдачном контакту с локалним становништвом, које добија позив на заједничке вечере, али Гулена на њима ретко виђа. Мало који новинар је успео и толико да се приближи. Неки који су дотле доспели на заказан интервју, у последњем тренутку, пре но што се Гулен указао и на трен, отправљени су натраг.

Ништа што тако буди машту не може се наћи у његовој раној биографији, нити објашњава харизму којом делује на милионе следбеника. Рођен у анадолијском селу Коруџук, у кући коју власти сад хоће да претворе у јавни тоалет, верске подуке су му давали отац имам и мајка. Формално образовање није продужио након основне школе а прву проповед је одржао у 14. години. Већ око 30. године, као имам у Измиру почео је да шири круг својих поштовалаца. Припада суфијској грани ислама.

Неки сматрају да је успео зато што је одговорио на потребе оне Турске жељне одбацивања ригидног секуларизма, али и модернизације, научног образовања, привредног уздизања, евроинтеграција и јачања утицаја у свету: утолико његово учење називају исламским панданом калвинизму. Други Гулена – предвидљиво за теорије завера – виде као „ционистичког агента” и „америчког човека”, јер је за добре односе с Израелом и у САД је, уз помоћ бившег амбасадора Вашингтона у Анкари и некадашњег функционера ЦИА, нашао уточиште кад је притисак предердогановске власти постао превелик.

Његов умерени исламизам, који заговара међуверски дијалог, политички плурализам и универзална људска права, наизглед делује прихватљиво Западу, упркос тврдом ставу према Курдима. Није нужно неопростиво ни то што је заједно с Ердоганом – пре но што су се завадили уз размену оптужби о корупцији и аутократизму, односно издајничком мешетарењу – из државе, вероватно и намештаљкама, чистио остатке тврдих секулариста, који су више били клика него демократски коректив власти.

Но, остају сумње да ни Хизмет не настоји да у Турској најзад, помоћу добрих школа, стасају добри грађани и верски надахнуто али отворено друштво, колико је и Гуленов покрет симптом немоћи Турске да одбаци „државу унутар државе”, недокучиве структуре које јој одређују судбину.