(Зло)употреба „Голубњаче”

Издавачко предузеће „Филип Вишњић” из Београда објавило је обимну књигу Јована Радуловића (1951), приповедача, романописца, драмског писца и сценаристе, под насловом „Случај Голубњача – за и против”. У књизи, на 830 страна, објављена је спорна драма и у три поглавља: 1980-1982, 1983. и 1984-2007, све што се догађало са овом драмом која је прерасла у случај.

Представа „Голубњача”, да подсетимо, требало је да се игра у београдском позоришту „Бошко Буха”. После одустајања овог позоришта, представа је премијерно изведена 10. октобра 1982. године у Српском народном позоришту у Новом Саду. Скинута је 13. децембра исте године, после реаговања Градског комитета Савеза комуниста Новог Сада, који је оценио да драма „доводи у сумњу тековине НОБ-а, социјалистичке револуције и даље социјалистичке самоуправне изградње нашег друштва”.

Драма је, ипак, у истој режији и подели, играна у Студентском културном центру, гостовала једино у Словенији (Нова Горица и Љубљана) где је на фестивалу „Алпе-Адриа” проглашена најбољом представом. Касније је постављена и играна у Крагујевцу и Приштини. Обе поставке су гостовале у Београду у Југословенском драмском позоришту.

О представи, која је поделила политичку и културну јавност, сукобила републичке елите социјалистичке Југославије, која је, како је речено, „подгревала националистичке страсти”, расправљало се на партијским форумима „од Триглава до Ђевђелије”.

Како данас, после четврт века, гледате на „случај Голубњача”?

Морам најпре да захвалим издавачкој кући „Филип Вишњић” и њеном директору Јагошу Ђуретићу, што је имао снаге и жеље да овако обимну књигу уврсти у издавачки план и брзо је објави. Од самог почетка жестоких дешавања око „случаја Голубњача” желео сам да то што краће траје, престане, али ко је ту шта мене питао. Репови тог „случаја”, острашћености, као што се види из књиге, вуку се и данас, наравно – мање их је него у оно време, али по својој искључивости и осуди не заостају за онима.

Радња драме се догађа у Далматинској Загори 1960/61. године. Шта је тадашњој власти највише сметало?

Као писац имате неке своје теме од којих не можете побећи, а ја сам се као релативно млад писац дрзнуо да се дохватим велике и опасне теме. У књизи приповедака је то некако могло проћи, али у позоришту, на сцени, где се глумци крећу, говоре, где се имитира живот и директно нуди гледаоцу, код свих то не може проћи. Сметала је ондашњој власти сама тема, без обзира како је обрађена. И данас смело тврдим, ако се „Голубњачи” приђе као драми, без предрасуда, са историјском истином да су јаме голубњаче постојале, да може да се игра у Загребу, да се ни једна реч не изостави. Хвата ме страх, шта ако се јави неко загребачко позориште, а ја не одолим искушењу и дам сагласност да се „Голубњача” игра у том граду.

Око истоимене збирке прича коју је објавила Српска књижевна задруга, није било негативних реакција. Књига је у Загребу добила награду за младе писце „Седам секретара СКОЈ-а”?

Да, заиста је тако било. Књига приповедака је, поред те награде, у листовима, у Хрватској, веома лепо оцењена.

Велики број институција и интелектуалаца бранио је „Голубњачу”, али је било и оних, међу њима и новинара, који су бранили Партију?

Било је свега. Ја сам се на овај потез, поред тога што сам аутор драме, одлучио да будем и приређивач, махом издвајајући и бирајући документацију из властите архиве. До прошле године, наивно сам се надао да ће то неко други урадити, написати можда и неку занимљиву студију, а ја му само помоћи. Онда сам погледао прашњаве и канапом завезане фасцикле, двоумећи се да ли да их бацим у смеће, а онда сам се одлучио да урадим један мучан и тежак посао. Сад, кад је књига, на више од 800 страна, ту, срећан сам и задовољан.

Драма је и у најновијем грађанском рату служила за политичка поткусуривања. Прављен је лук од „Голубњаче” до Сребренице?

Неколико веома ружних текстова објављено је од 1990. до 2007. године, како у Београду, тако и у иностранству, Америци, Хрватској, Пољској. И даље се иде толико далеко да се тврди да је драма „Голубњача” изазвала рат у бившој Југославији, до монструозне тврдње да је подстакла злочине у Сребреници. И такви текстови су у књизи.

Намера вам није била да перете ни своју, ни туђе биографије. Ништа није прећутано?

Надам се, никог нисам штедео, па ни себе. Без коментара и оцењивања, текстови су хронолошки поређани. Они сами најбоље сведоче како се ко у ком времену држао, шта је писао и говорио тада, шта данас, али – и ко је до краја остао доследан.

Иван Стамболић, у том тренутку председник ГК СК Београда, стао је на вашу страну, бранећи уметност. Али, тражио је да се одрекнете националиста који су вас, такође, бранили?

Тачно. Стао је на моју страну, али са молбом да и ја станем на његову страну. Послушао сам га. Захваљујући њему и људима из његовог окружења, „Голубњача” је, углавном, у регуларним условима одживела свој живот. Београдска чаршија ми то никад није опростила. Ако ме питате ко су ти људи, најкраће бих могао рећи да су то бивши стидљиви комунисти, који су затим постали бучни националисти, а данас су умерени мондијалисти.

Да ли су идеолошка времена прошла?

Нису прошла, у неким стварима су тежа. Можете веома лако због тога изгубити хлеб од кога живите, па и главу.

Игра ли неко позориште „Голубњачу” данас?

После Новог Сада и Београда, „Голубњача” је 1990. играна у Крагујевцу и 1997. у Приштини (Српска драма). Веома добре и успеле представе, гостовале су обе у Београду, у Југословенском драмском позоришту, чији је управник тада био Јован Ћирилов. Била су заинтересована и нека европска позоришта, али од тога ништа није било. Чланови Српског ПЕН центра, у својим контактима и путовањима по свету побринули су се да својим колегама, ако се случајно укаже прилика и покаже бар најмањи интерес за њихово дело, оговарањем затворе и ону малу дизницу на коју једва улази ваздух.

Да ли сте овом књигом ставили тачку на „случај Голубњача”?

Надам се... Што се тиче мене... Осим ако не дођу неке неповољне реакције на књигу. Мораћу реаговати.