Поново на раскршћу

Дакле, не баш давно демобилисани генерал Русије Ивашов, некако напрасно очекује да ће се Срби на Косову прихватити оружја и напасти НАТО, а пре свега Американце. У томе ће им помоћи добровољци из Русије и земаља њене заједнице, каже Ивашов. Људи, који су спремни да се боре за правду чак и оружјем, наћи ће се у многим земљама укључујући и Русију, цитиран је.

Може, каже генерал, да се очекује изнуђена оружана илегална борба Срба, којима ће помоћи Срби из Србије, Црне Горе и Републике Српске. То ће се осетити и у Македонији, и у Грчкој, и у самој Србији и Босни и Херцеговини. У суштини, захватиће цели Балкан. А даље, нестабилност ће се пренети и на целу Европу, цитиран је. Све у свему, благо нама још једанпут.

Занимљиво „очекивање” неког у Москви, из које, уз свесрдну помоћ Русије Србији у дипломатској борби за Косово, једним паралелним колосеком већ дуже време стижу и неке друге поруке. На пример, да је убијени премијер Србије Зоран Ђинђић „заслужио метак у чело”, како је речено на државно контролисаном каналу телевизије.

„Метак у чело” је права мера преображаја руске демократије, рецимо из совјетске у тзв. суверену. Али, у овом случају, метак је мера препоручена Србима, ако процене да је неко тобоже „политичка марионета Американаца”.

Или, даље, порука Москве Београду гестом, азилом Мири Марковић и Марку Милошевићу, пред српском кривичном потерницом. Или, пак, појединошћу да је кандидат на председничким изборима Томислав Николић примљен код Дмитрија Медведева у пратњи Борислава Милошевића – Милошевићевог амбасадора у Русији, а не српског.

Разуме се, Србија је пред ванредним изборима. И не пред изборима (камоли једном те луде среће!) због животног стандарда, због безбедности човека на улици, због немоћи пред новобогаташима или правима грађана, узурпираних од корумпиране и партијски уплетене бирократије – већ пред изборима који су поново раскршће, где се пред подељену нацију излази с питањем: ком свету припада ова земља, Европи или Азији?

Трећи пут у мање од двадесет година један те исти тест, с понудом да признамо или оспоримо поредак којим смо са свих страна окружени? И с већ познатим последицама у случају да се супротставимо с обзиром на то да је такав покушај плаћен једанпут разбијањем Југославије, потом и разбијањем Србије.

На испиту који предстоји нисмо без секунданата. Српски избор не може бити у интересу двема странама одједном, и Европи која је континент прекрила мрежом НАТО-а, и Русији, инспирисаној против тог поретка. Чим има позива Брисела, Солане или Олија Рена, с поруком да нам је придруживање ЕУ на располагању, ако то изаберемо, постоји логично и пошта из Москве, с понудом да то не учинимо.

Важно је, ипак, знати да борба за „рупу на тепиху” Европе није борба Србије. Уштепавање или пак умножавање ,„рупа” решиће надметање, на чији исход земље њеног габарита нису у стању да утичу. Али, оне могу изабрати да то покушају и да за уображење угодно сујети плате тиме што ће можда нестати.

Свет бруји да је Србија политички поларизована. Није нејединствена у ставу о Косову, да ли оно јесте или није српско – већ у гледању на Запад. С тим што је „Косово” прилика да се каже да Запад треба избећи, јер за „православље Запад је зло”. Православље се окреће Истоку, Русији. Москва попуњава идеолошку празнину црквеним, после неуспеха с комунистичким идеалима.

„Пророчанство” Ивашова, бившег шефа војне дипломатије (начелника Управе за међународну војну сарадњу Министарства одбране), превише је сугестивно да би се разумело да је само упозорење да су ствари сложене. Звучи као уверавање Срба да то чиме су окружени није стварно. Или да је на трулим ногама, што треба да каже – тренутак је. Мења се геополитичка ситуација. Балкан. Европа. Све је ровито. Потребан је само тај један српски пуцањ у НАТО.

Зашто да не, ствар је избора. Зар Палестинци у Гази не живе све време гинући?