Уморни од одмора

Још седам дана ванредног стања и свет се враћа у нормалу: последњег дана августа престаје сезона годишњих одмора. Овог лета, она је неуобичајено била фокусирана на одморе политичара: још се анализира наг торзо Путина док забацује удицу негде у Сибиру, 4.000 километара од Москве, дебатује се о две годишњеодморске седмице Николе Саркозија који се, иако је у кампањи Французе позивао да мање дангубе а више раде, башкарио не негде у Прованси, него у Америци, поред једног језера у Њу Хемпширу. Буш је чак десет пута ове године одлазио на свој ранч у Тексасу, а, на колективни годишњи одмор у августу отишао је, упркос свом хаосу око њега и – ирачки парламент.

Годишњи ритуал одмора од рада, плаћен, дабоме, цивилизацијска је тековина која је, међутим, планетарно неједнако распоређена. Глобализацијa још није уједначила различите годишњеодморске навике, али има индиција да ради на томе. Засад, најоштрија је подела на оне који раде да би живели и оних који живе да би радили. Анализа о томе ко је у ком табору даје и понеке неочекиване резултате.

Европљани су у овом погледу најопуштенији, док су на другом полу не Јапанци, као што би се у први мах помислило, већ – Американци. Њихова економија јесте светски шампион продуктивности, али шампиони за то плаћају и одговарајућу цену.

Америка је једина развијена индустријска земља која није озаконила минималан плаћени годишњи одмор. Сваки четврти Американац не зна шта је то. Шта више, Американци из године у годину све више раде, мерено укупним бројем радних сати, при чему национални просек у овој категорији повећава све дуже остајање жена у канцеларијама.

Европљани, дотле, себи могу да приуште светску титулу у недељама проведеним на плаћеном одмору – у просеку 35,6 радних дана. Али, колико то кошта европске економије? Са једне стране, многе европске земље су у продуктивности достигле, а неке и престигле Америку, мерено вредношћу произведених добара по радном сату. Са друге пак стране, Американци су Европи значајно одмакли кад се измери вредност произведених добара – на годишњем нивоу. Они, међутим, у већини нису имали вајде од дужег рада: плодове пораста продуктивности побрали су углавном менаџерски ешалони. Ако би се, уз то, правила и детаљнија калкулација америчког бруто националног производа, и од њега одузимао трошак криминала, деградације животне средине, опадајуће социјалне сигурности, показало би се да више рада не доноси веће благостање.

Харвардски професор економије Алберто Алесина овим поводом констатује да су Европљани срећнији и мање изложени стресу и несигурности, што побољшава њихово здравље и продужава им животни век.

Треба се дакле запослити у Европи, понајбоље у Француској у којој радна недеља има само 35 сати – ако тамо има посла. Стопа незапослености у Француској је већ годинама око 10 одсто.

"Ја толико зарађујем да могу себи да приуштим да се убијем", екстремна је варијанта америчке радне етике, која, опет, није толико (добро)вољна, колико изнуђена. Тамо је, наиме, екстремна и конкуренција за добро плаћена радна места, високи стандард (кућа са базеном, неколико аутомобила у породици, деца на престижним универзитетима) заснован је углавном на позајмљеном новцу, па отуда принуда да се не испадне из трке. Одсуство са посла је у таквим околностима много стресније него остајање: анкете показују да је већина унапред застрашена количином посла који ће чекати после повратка са евентуалног одмора.

Један познати економиста је својевремено констатовао да (амерички) капитализам почива на два стуба: похлепи и страху. Први је, дакле, у жељи да се има што више, а други у бојазни да се остане без свега.

Док је у Америци принуда да се ради без одмора економска, у Јапану је социјална. Тамо годишњи одмор, додуше, јесте гарантован, али црне овце су сви они који се одваже да ван посла проведу више од седам дана.

Занимљиви су у овом погледу и подаци из најновијег истраживања Европске фондације за унапређење животних и радних услова, спроведеног за рачун ЕУ. Оно указује на упадљиве разлике између старих и нових чланова Уније: најдуже се ради у Естонији, Летонији, Мађарској, Пољској и Румунији. Естонци на послу годишње проводе чак 304 сата више од Француза. Чини се међутим, да глобализација полако чини своје: Швеђани, на пример, иако не смањују број нерадних дана, почињу да их прераспоређују.

Ми смо, са 25 званичних годишњеодморских дана изван свих екстрема. Друга је, наравно, тема колико не радимо кад званично радимо. И колико ћемо, 1. септембра, бити уморни од одмора.