Како отопити ледени свет

Од невоље је лако направити запаљиву тему. Не мора се улазити у дубље разлоге, довољно је само описати је, и показати саосећање.

Нема бољег примера данас за то од пензија, о којима је писао Љубодраг Стојадиновић, чије текстове иначе са задовољством читам. Чемерне пензије, смањене, па онда повећане, али у ствари нису реално повећане... Пензионере ће сви да заштите, вратиће им, додаће им... Само што се нико не упушта ни у оно што је до смањења довело, нити у оно како одатле изаћи и вратити се нечему што бисмо могли назвати нормалним стањем ствари.

У првом случају, надлежни делови државне машинерије до сада су вукли изнуђене потезе и дефицит смањивали тамо докле су могли да добаце. И, да се разумемо, то није далеко – таман до пензионера и државних чиновника. У другом случају, сви критичари оваквих мера позваће се на друштвену правду, на истиниту чињеницу да је са смањеним приходима све теже живети и да није у реду да они који су социјално најрањивији подносе највећи терет оздрављења система.

Оба приступа, међутим, праве исту грешку: мешају нешто што се не би смело – социјалну правду и право на слободно располагање сопственом имовином. Није у реду, и на то не треба трошити превише речи, да се нарушава друштвена солидарност, не би ли се поправило било шта. Једноставно зато што ће, и кад се поправка заврши, остати нарушено биће сваког друштва – узајамна брига.

Али, не сме бити стављено ни у службу заштите и старања, поготово у друштвима чија привреда нема снаге за тако велики терет. Наше је друштво наследило чудну творевину која себе назива фондом, а далеко је од тога. Тај фонд, за пензијско и инвалидско осигурање, чудовишно несразмеран у односу на привреду, није никакав фонд, него придружена служба министарства финансија за дистрибуцију финансијске имовине.

И ето парадокса: када се позивате на потребу веће солидарности и праведније расподеле друштвених прихода, у ствари куцате на отворена врата. Јер Фонд ПИО управо то, и само то ради – распоређује средства мучно прикупљена од привреде на припаднике друштва који више не привређују.

Јесте, може се продужити са критиком, али то није довољно. Није довољно, истина. Али је истина и да такав начин прерасподеле прекомерно оптерећује привреду, захватајући и у оно што би требало да буде њена акумулација. Као и сваки парафискални намет.

Површна критика истаћи ће и да су данашњи пензионери целог живота одвајали од својих плата да би имали пензију. Јесу одвајали, али не да би они имали пензију, него да би је тадашњи пензионери добијали. Једном уплаћене паре у тај Фонд више немају везе са оним ко их је уплатио, него постају државне и држава их распоређује, како најбоље зна и уме.

И то је, угрубо, крај овог модела. Крај до кога долази у наше време. Даље нема куд, јер они који данас раде не зарађују довољно, нити их има довољно, да се од њихових зарада одваја за, ако не комотне, а оно довољне пензије садашњих пензионера.

Зато је, колико погрешно, толико и опасно питање: када ће пензије бити повећане? Право питање треба да гласи: када ће систем бити реформисан до краја, да у њему може да се заради за нормалне пензије? Такве пензије треба да буду брига запослених и правих пензијских фондова, оних у којима ће свако моћи да прати шта се дешава са његовим уплатама, како су инвестиране. Такве пензије постају својина оних који их уплаћују, али и њихова брига. Држава и ту има улогу, али као регулатор приватних пензијских фондова и финансијског тржишта.

За укупну бригу о пензијама држава би била растерећена, остало би јој да се стара о онима који јесу невољници и који то сами за себе не могу да учине. И да, њих ради, чува и развија друштвену солидарност. Није питање, дакле, када ће држава повећати пензије, него када ће створити услове да се то без ње деси.

То би обухватало наставак реформе финансијског тржишта, подизање берзе, другачију институционалну поставку... Па, на крају и постепени излазак самог Фонда ПИО на тржиште, и његово претварање у прави фонд. Ако се то не деси, ваља нам се свима бојати за будуће пензије.

*стручњак за тржиште капитала