Тимском игром на европске првакиње

Од нашег извештача

Рио де Жанеиро – Наше одбојкашице данас имају прилику да се први пут пласирају у полуфинале Олимпијских игара, што говори колико је вечерашња утакмица с Русијом (23 ч) у дворани „Мараканазињо“ значајна. Многи мечеви се олако називају историјским, па би било погрешно и овај назвати тако, јер за улазак у анале је потребно још барем корак или два више, а наша репрезентација има квалитет за то.

– Јасно је да је ово најважнија утакмица за нас – каже наш селектор Зоран Терзић указујући на то да победа доноси још два меча на олимпијском турниру, док пораз значи растанак од Рија. - Утакмица која решава да ли остајемо у борби за медаљу. Огроман је улог. Екипа која приђе утакмици с мање притиска имаће веће шансе. Надам се да имамо довољно и памети и искуства да одиграмо добар меч пре свега, а онда мало ко може да нам парира. С ривалом се врло добро познајемо. Русија нас је добила у полуфиналу на претходна два европска шампионата, а на последњем Светском првенству савладала нас је за улазак међу шест најбољих. Ми смо им вратили на Светском купу и Гран прију. Имамо шансу да стигнемо у полуфинале. Обе екипе имају много квалитета, а питање је ко ће да искористи своје.

У последње две године ове две селекције среле су се четири пута. Лане у полуфиналу „Евра 2015“ у Белгији и Холандији, Рускиње су победиле са 3:1 (25:23, 25:23, 21:25, 25:22). Још убедљивије су биле на Светском шампионату у Италији 2014, у мечу који нас је коштао пролаза у финалну рунду – 3:0 (28:26, 25:18, 25:17). Оба пута у првом плану била је Татјана Кошелева (28 год), најбољи играч (МВП) последња два континентална првенства, на којима је Русија била без премца. Кошелева има светско злато 2010. и заједно с Наталијом Гончаровом (27) чини најопаснији пар нападача у женској одбојци. Ипак, многи стручњаци тврде је управо Србија једина која може да им парира на тај начин, стављајући у њихову раван Бранкицу Михајловић (25 год) и Тијану Бошковић (19). Разлика је само у искуству, напомиње селектор Терзић...

– Све у свему, њихова игра нам одговара с једне стране, а с друге стране није лако играти против два најбоља нападача на свету. Пуно тога ће зависити од њих две. Није спорно да и ми имамо изванредне нападаче, али мора да се зна да су та два руска играча и веома квалитетна и веома искусна. На оваквим такмичењима вероватно имају предност, мада су наше млађе, жељније доказивања и то би требало да буду наши адути.

Наш тим има јаче „карте“ на осталим позицијама. Мада Терзић каже да је још важније од тога нешто друго:

– Надам се да ћемо на тимску игру успети да парирамо тим двема играчицама. Сигуран сам да бисмо правом тимском игром, као против Кине, били веома близу победе.

За поразе у полуфиналима европског првенства и на шампионату света, наше одбојкашице су се реванширале Рускињама на Светском купу и Гран прију, оба пута преокренувши са 0:2 на 3:2. На Светском купу у Јапану прошле године било је 3:2 (22:25, 22:25, 25:14, 25:23, 15:12), а пре месец и по на Гран прију - 3:2 (23:25, 25:27, 25:21, 25:20, 15:12). Те две победе много говоре о нашем тиму, али и доста значе пред данашњи дуел, јер није лако два пута узастопце, на тако тежак начин, савладати једног од кандидата за олимпијску круну. Од Атине 2004, када су узеле сребро, Рускиње немају медаљу на највећој смотри спорта, док је нашој репрезентацији ово тек треће учешће (најбољи резултат четвртфинале у Пекингу 2008). Из доба Совјетског Савеза руском тиму су остала у наслеђе четири олимпијска злата.

Вероватно најважнија чињеница уочи овог дуела јесте то да су све наше одбојкашице у сваком погледу спремне. То истиче и Терзић, после кратког осврта на мечеве у групи:

– Генерално сам задовољан како смо играли у групи. Прве две утакмице, против Италије и Порторика, били смо мало стегнути, јер су та два меча морала да се добију, пошто смо били фаворити. Нисмо играли на високом нивоу, али смо оба пута победили са 3:0. Сусрет с Америком је био једини са доста падова у игри, против Кине смо одиграли најбољу утакмицу, док смо против Холандије доста комбиновали и прилично добро играли, иако смо изгубили. Последњи меч је ипак био специфичан. Четвртфинале дочекујемо потпуно спремни. Здравствено, хвала богу, нема никаквих проблема. Постоје неке финесе, али као и сваком тренеру, тако и мени, никад не постоји савршена ситуација.

Огњеновић: Немамо права на лош дан

Капитен наше женске одбојкашке репрезентације Маја Огњеновић требало би данас својим искуством да улије сигурност млађим саиграчицама. Она је свесна своје улоге и најављује велику битку са Рускињама:

– Не треба трошити речи о Рускињама. Испада да смо између Русије и Кореје добиле тежег ривала, али не мора да значи, јер Рускиње боље познајемо. Било би нефер да у полуфинале одемо с практично једном победом против великих репрезентација, против Кине. Ипак је четвртфинале најважније, јер је нокаут фаза. Ту се види какав је ко кова: да ли јеси или ниси.

Каже да између данашњих ривала нема тајни:

– Много пута смо се сретали, оне играју одбојку која нам одговара и нису непобедиве. Играју високе лопте, имају два сјајна нападача који су највећа претња. Ми имамо наш модел игре који њима не одговара, а то је бржа одбојка, темпо игра... Преко средњака можемо да их угрозимо. И ми имамо два сјајна нападача, Бранкицу (Михајловић) и Тијану (Бошковић), али чувени руски блок је снажан. Немам ни најмање страха, радујем се утакмици. Сада нико нема права на лош дан, да као с Америком дозволимо јевтине поене и због недостатка храбрости не одиграмо онако како знамо.

Бракочевићева шаље Рускиње кући...

После утакмице с Холандијом (док се није знао жреб), Јована Бракочевић се сусрела с питањем: шта ако у четвртфиналу одбојкашице буду играле са Русијом?

– Волела бих, што да не. Рускиње су увек фаворити, али било би лепо да их пошаљемо кући...

Терзићев пут од „земље до неба“...

На молбу да упореди српску репрезентацију (и женску одбојку) онда када је преузимао кормило (2002), кад она није постојала на светској сцени, и данас, селектор Зоран Терзић каже:

– Разлика к`о небо и земља. У свему. Добро се сећам првих дана и првих година. Све је другачије него сада. Нико нас није гледао као озбиљну екипу. Чак и мечеве које смо могли да добијемо по квалитету, губили смо јер је ривал имао рутину, искуство. Сад се све променило. Не постоји репрезентација који нас жели за противника. Мора да нам буде драго због тога. Што се тиче мог личног осећаја... Не знам шта да кажем...  Хтео бих још више, да будемо сваког дана бољи.