Добре, лоше, рђаве…

Од нашег извештача

Рио – Да ли су Игре у „Божјем граду” биле успешне? У спортском смислу свакако јесу. А у организационом? Тешко…

Одувек се оцена успешности организације тражила у завршним говорима председника Међународног олимпијског комитета на изреченим на церемонијама затварања олимпијских игара, али и мимо њих, будући да су увек изрицане увијено – да се ранији организатори не увреде, а наредни не уплаше – прилично прецизна оцена добијала би се у контактима са спортистима, тренерима, члановима олимпијских мисија и наравно међусобном разменом мишљења и утисака извештача.

Говор Томаса Баха на препуној Маракани на затварању првих летњих олимпијских игара које су одржане у његовом председничком мандату на први поглед не нуди оцену напора (и њихових резултата) Организационог комитета игара у Рио де Жанеиру. „Дошли смо у Бразил као гости. Данас одлазимо као пријатељи” рекао је председник МОК и додао: „Ове Олимпијске игре остављају јединствено наслеђе генерацијама које долазе. Историја ће говорити о Рио де Жанеиру пре, и много бољем Рио де Жанеиру, после Олимпијских игара”.

Рио ће, свакако, бити бољи и лепши због новоизграђених спортских објеката, нове линије метроа и свега осталог што је побољшало инфраструктуру града, али то није одговор на питање да ли су игре биле успешне, или нису.

За сада Игре у Пекингу 2008. међу спортистима, тренерима и они који брину о њиховим потребама за време боравка у Олимпијском селу, слове као најбоље организоване до сада. С тим се слажу и представници седме силе који су листом протумачили да је председник МОК Жак Рог на „Птичијем гнезду” затворио најуспешније олимпијске игре у историји.

Истина је да је Рог рекао да су то биле „заиста изузетне игре”

По затварању прошлих игара у Лондону општеприхваћен став међу учесницима био је да британска престоница није надмашила Пекинг. Добре игре у спортском погледу и коректна организација, била би прецизнија дијагноза, а Жак Рог је прогласио игре „срећним и славним”. Рекао је много и – ништа.

Нема сумње да ће Бразилци заувек мислити да су били најбољи домаћини. Извештачи са Игара, а било их је заједно с техничким особљем многобројних телевизијских екипа, двоструко више од спортиста, сигурно не деле ту оцену. Људи на чије је колеге пуцано из ватреног оружја два пута, без обзира што је први напад проглашен случајним, а други преквалификован у напад каменицама, то не могу да прихвате. Прелазну оцену не може да заслужи ни превоз. Само одлазак на два спортска такмичења у различитим спортовима, на два спортска објекта у различитим деловима овог мегалополиса, односио је минимум пет часова, често и више због великих саобраћајних гужви, чекања на аутобусе који редовно касне…

А на олимпијским терминалима није било ни једне столице, клупе, ни надстершнице…

Још теже притужбе стизале су из Олимпијског села. Наши олимпијци жалили су се као узгред на прљавштину и лошу храну, а били су заиста учтивији од олимпијаца из многих других земаља.

И на крају о волонтерима, срцу свих великих такмичењима. Томас Бах је рекао да ће сви учесници заувек памтити њихове осмехе. Хоће, заиста, али и то да с огромном већином волонтера нису могли да се споразумеју сем ако неким случајем нису научили португалски.