Није бомба, можда je петарда

Мој чланчић у „Политици” „Ко кога штити” (15. август) је за господина Симу С. Стокића, правника, како сам каже, „веома инспиративан”, па је своје „реаговање” насловио – „Педагошка бомба” (17. август). Хвала му за комплимент, иако сматрам да текст нема снагу чак ни петарде, а камоли бомбе. Циљ је био да макар и „петардом” тргнем из летаргије успавану просветну бирократију, удобно смештену у државним фотељама, чији је главни посао – да смишља честе реформе школства, гуши штрајкове наставника, цењка се са синдикатима око плата просветара, а споредни – брига о садржају, квалитету и резултатима наставе. Да није тако, не би било потребе да заштитник грађана препоручује да се ученицима призна нетачно решење задатка због погрешног решења, нити да председник Националног просветног савета (НПС) пише патетично отворено писмо заштитнику грађана (дакле и ученика) јер је „запрепашћен” његовом препоруком и види је као „шамар научној и просветној јавности”.

Нека Саша Јанковић, ако налази за сходно, одговара на отворено писмо Александра Липковског, а ми још о Стокићевом реаговању.

Господин С. Стокић, правник, као да не види шта је предмет спора. Он „открива” да је заштитник грађана С. Јанковић „ишао логиком заштите основаца и логиком поузданости података објављених у уџбенику за основце”. А председник НПС А. Липковски „пошао је од логике истине и тачности података, без обзира на то ко их је објавио и на који начин”, каже С. Стокић, па закључује: „Овде се заправо ради о сукобу формалне и материјалне истине.” Признајем да не разумем „сукоб формалне и материјалне истине”, па ни то како „форма мора да устукне и препусти место материјалној истини”, како тврди г. Стокић, барем у математици.

Истог дана (16. август), „Политика” је објавила интервју с математичарем проф. др Стојаном Раденовићем, који се „нашао на листи најутицајнијих научника у свету и који је уздигао Београдски универзитет, тако да се пласирао међу 300 најпрестижнијих универзитета”.

Говорећи о свом раду и односу према науци и настави проф. Раденовић каже да се, иако пензионер, и даље интензивно бави математиком. Тренутно решава задатке с овогодишњег пријемног испита на Mатематичком факултету БУ. На питање да ли би положио пријемни (на ПМФ), одговара: „Имао бих 98 од 100 поена, али само зато што су погрешили у два задатка, што сам им скренуо пажњу.” Да ли овај анегдотски одговор проф. Раденовића, или закључак проф. Липковског у отвореном писму заштитнику грађана – „да су штампарске грешке постојале од како постоје књиге”– аболира „подметаче педагошке бомбе”? Не! Јер не ради се само о штампарској грешци, већ о томе како је и где настала, којим путем је, од аутора уџбеника, комисије за уџбенике и рецензената, до Министарства просвете и његових комисија, дошла до ученика. Последице које је грешка изазвала нису мале зато што од једног (не)тачног одговора на тесту често зависи бод више или мање при оцењивању ученика, односно да ли ће уписати средњу школу коју жели. А све је то последица хаоса и јавашлука у издавању и коришћењу уџбеника јер је свим издавачима, мотивисаним једино зарадом, дозвољено да их издају. Овде треба поменути и корупцију јер школе могу да користе различите уџбенике чак и у различитим одељењима истих разреда, у зависности од „укуса” школе и наставника.

Министарство просвете, Комисија за уџбенике, Просветни савет, Завод за унапређење образовања и васпитања, Завод за оцену квалитета и њихове комисије требало је да одабране рукописе дају на рецензију, а по објављивању провере њихову исправност, па тек онда да их препоруче за употребу у школама.

Чак и ако свима њима промакну штампарске грешке, нису смеле промаћи комисији која саставља задатке за пријемни испит. Понављам, због једног поена, може да зависи судбина ученика – да (не)упише средњу школу коју жели.

Социолог