Театралност

Неки људи се у свакодневној комуникацији понашају као лоши глумци. Било о чему да разговарају са другима, то чине пренаглашено. Њихове реченице су пуне претераних, сликовитих епитета. Некада прегласно говоре, али скоро увек саговорнику представљају свој снажни емотивни доживљај који прати њихову причу.

Главни разлог зашто неко овако комуницира јесте у томе што жели да на саговорника остави утисак – да га на неки начин импресионира. Зато се понашају као на сцени пред публиком – као у театру, одакле и назив – приказујући јој и емоције које немају или које немају толико изражене колико их представљају другима.

Зашто је овим људима важно да непрестано импресионирају друге?

Психолошки проблем који се често, али не увек, налази у корену театралности јесте то да особа себе и своје изражавање доживљава као недовољно важне другима, због чега мисли да је саговорницима неинтересантна и досадна. Због тога она несвесно „појачава сигнал” како би други на њу обратили пажњу.

Емоције не осећамо стално, већ само у оним ситуацијама које процењујемо као важне. Због тога саговорници различито реагују у зависности да ли им нешто саопштавамо смирено, без пратећег осећања или уз изражавање емоције. Када емоција прати изражавање неког садржаја, то је порука другом да je нама то важно, да се ради о важној ствари.

Људи који се стално театрално изражавају, који стално емотивно представљају неке садржаје „појачавајући свој сигнал”, стално емитују другима да им се нешто веома важно догодило или да им се догађа. Типична реакција на саговорника који емотивно комуницира јесте појачање пажње на оно о чему говори. Али када људи схвате да особа на веома емотиван начин прича о потпуно неважним стварима, тривијалностима, тада почну да се осећају непријатно, као да су мало преварени, тако да се повлаче из комуникације.

Када особа која театрално комуницира примети да је саговорник мање слуша и да не обраћа пажњу, она још више појачава свој сигнал како би га поново заинтересовала за своју причу. Уколико у томе успе, она накратко добија потврду своје личне вредности.

Због тога што веома интензивно комуницирају, захтевајући сталну и потпуну пажњу саговорника, театрални људи су често доживљени као напорни, тако да их други избегавају. То само потврђује њихово ниско самопоштовање и појачава потребу да театралним изражавањем импресионирају неку другу особу.

Извор театралног понашања је оно „унутрашње дете” које у детињству није знало како друкчије да буде примећено и прихваћено било у породици било у групи вршњака. Када људи науче да пажња других и прихватање нису исто, као и да прихваћеност није обавезна потврда личне вредности, престаје њихова потреба за театралношћу.

Ово се не односи на успешне политичаре који су по правилу добри глумци.