Три кугле од свете тисе чекају Новака

Сузе Новака Ђоковића на олимпијским играма у Рију само су ме учврстиле у уверењу да је најбољи, достојанствен и кад губи, најдуховнији спортиста Србије, каже вајар Јово Петијевић, који је првом рекету света исклесао тениске лоптице од моћног и ретког дрвета, свете тисе.

Познати вајар каже да је писао Новаку, не само да му поклони три савршене дрвене кугле, већ да његовој фондацији у Монте Карлу дарује половину својих скулптура у хуманитарне сврхе...

А све је почело када је Олимпијски комитет Србије подржао оригиналну уметничку светковину Јове Петијевића, симболично започету 6. априла у новој галерији „Југоекспорта” у Коларчевој улици, да на изложби скулптура дарује све наше спортисте олимпијце.

– Уобичајено је да спремамо дочек и славимо када се освоји медаља, али знамо да велики труд и рад, зној и сузе, стоје иза сваке њихове досегнуте олимпијске норме, објашњава Петијевић за „Политику” своју радост даривања (и пре самог великог такмичења).

– Заиста је велики успех постати чланом олимпијског тима и заиста је најважније учествовати, такмичити се и прослављати име своје земље, као што сада чине атлетичарка Ивана Шпановић и тенисер Новак Ђоковић, каже Петијевић који је сваком спортисти олимпијцу током трајања изложбе наменио ручно рађени дрвени крстић од свете тисе, као и своју књигу „Тајна кугле”.

Инспирацију и идеју за несебично даривање, уметник је пронашао у врхунској фер-плеј игри Новака Ђоковића и његовом емотивном чину кад љуби свој дрвени крстић око врата…

Пожелео сам као и у песми „Крст је сила и знамење, крст је спасење!” да сви наши олимпијци, макар симболично, задобију ту Нолетову енергију, каже Јово који је у младости био пливачка нада, изузетан рукометни репрезентативац а све до пре неку годину активни „ударач тениских лоптица”!

За првог тенисера света, Петијевић, који сада гази 83. годину живота, наменио је три дрвене кугле од свете тисе и поставио их на челичне шарафе, јер само Новак има „кључ за навијање” тих савршених кугли, тениских лоптица и љутих противника.

– Желим му да дуго буде на Олимпу, брду за најбоље! – каже Петијевић, напомињући да је античку философију „у здравом телу и здрав и дух” утиснуо у све своје скулптуре.

Из свог богатог вајарског и спортског опуса издваја радове „Шут” и „Кош”, „Голфер” и „Стрелац”, као и велики грозд саздан од мноштва кугли ( „Вино је за Богове!”). Поред кугле-сата („Ово је моје време!”) стоји достојанствени Свети Сава („Ово је мој пут, православни!”), као и десетине неједнаких кугли распоређених по шареним олимпијским круговима…

Та кружна постоља у простору урадио је мајстор столар Драган Илић Вуди, који је помагао вајару и при изради највеће кугле-лопте „Планета Бразил”, пречника 80 центиметара, састављене од 1.633 делића ретке и свете тисовине, коју рукама придржавају три плесачице-играчице.

Тајна стварања и магија живљења (и даривања) била је потпуна јер су нас са врха зграде симболично посматрали камени Атласи (вајара Ђузепеа Пина Грасија), који на леђима држе земаљску куглу и небески свод.

И док скулптуре и кугле Јове Петијевића саме говоре о изузетној стваралачкој упорности, виталности самог аутора и животности његовог дела, занимљиво је указати да је плакат за изложбу дизајнерски решио Влада Сушић, као таргет – олимпијску мету, а тек после је одабран термин отварања арт светковине, 6. април, дан када је почело разорно бомбардовање Београда.

– Упркос страшним страдањима ми ипак постојимо. Као народ изашли смо још јачи, јер дух је неуништив, а наши ватерполисти, кошаркаши, одбојкаши постали су велесила у свету спорта. И зато славим(о) наше олимпијце! А било би лепо да сви ратови на свету престану док трају олимпијске игре... Ако „свет” већ води ембарго против Русије, недопустиво је тиме кажњавати спортисте јер тек они нису криви за неправде света. Надмећимо се у игри и лепоти стварања! – каже скоро молитвеним гласом вајар Јово Петијевић.

Чекајући постоље

Јово напомиње да ће круна успешне сарадње са Олипијским комитетом бити настављена јер их је „натерао” да свечано испред зграде поставе давно наручену и одливену скулптуру у бронзи „Олимпијски цвет спорта, љубави и мира”, која је годинама у буџаку скупљала бирократску прашину заборава… Чека се само мермерно постоље из Аранђеловца.

Мали подрум-атеље за велике скулптуре

Петијевић је по старини из Старе Ерцеговине, рођен далеке 1933. године код Требиња када је спомињани стари Пино Граси са мајсторима клесао своје каријатиде и камене Атласе. Јово живи у београдском солитерском стану са вишечланом породицом, где у малом подруму деље дрвене трупце и изваљене пањеве у маштовити, топли нови свет... У шали каже да му је „атеље” мали за његове велике скулптуре. После стоте самосталне изложбе по земљи и свету више их и не броји. По ритму изведених радова у простору изазивао је само завист и негодовања академских колега по длету и чекићу, јер он, пензионисани наставник физичке културе, нема та висока звања... Његове дипломе су спомен обележје Ђаку пешаку у Крепољину, Путујућем глумцу у Скадарлији, Ода храсту и Птице сунца у Кошутњаку, Света Петка у Врднику (у камену), Ован и Сова мудрости у Балканској улици, Краљ и краљица на Ртњу и друге дрвене рукотворине, чиме се Јова заувек попео на уметнички Олимп скулптора свога народа.

Јовино стваралаштво и на филму

Живот и дело Јове Петијевића осветлили су и филмски документаристи попут Данице Аћимовић, Драгана Елчића и Бате Петровића.

На недавном Међународном фестивалу спортског филма на Златибору, Петровић је изложио Јовину скулптуру „Планета”, изјавивши „да не постоји вајар у свету који толико ствара и излаже скоро сваке године”! Том приликом вајару Петијевићу уручена је повеља-захвалница „за изузетну подршку”...