Како је Срећко постао сведок Лаки

Милорад Вујичић је особа која је 2001. године пријавила српској полицији деловање такозване мафијашке групе „Америка”. Он је открио ко су чланови ове криминалне хоботнице, начин њиховог рада, послове, ликвидације које су починили, као и сараднике из полицијских структура. Да би се сакрио његов идентитет, полиција га је у документима завела под шифром „Срећко”.

У Србији тада није постојала заштита сведока, организовани криминал званично није постојао, иако је на улицама цветао. Чак су и надлежни демантовали такву појаву. Ниједан закон све до 2003. године није дефинисао организовани криминал.

У полицији су тада дефинисали Вујичићев исказ речима да „пуно прича, а даје мало доказа”. Без икакве заштите, на ветрометини, Срећко је побегао у Мађарску. Тамо је изнајмио стан са једним Србином, надајући се да ће успети да преживи одмазду клана о којем је информисао полицију. Причало се да је групи „Америка” остао дужан и за новац из једне пљачке.

У августу 2002. Срећко је нестао. Његово тело, без главе, руку и ногу, пронађено је у једном будимпештанском парку, 1. марта 2003. године. Петнаест дана касније, на другом месту, на брду Гелерт изнад Дунава, пролазници су нашли одсечену главу, а после ДНК анализе утврђено је да је реч о деловима тела исте особе.

О Срећку су писале све дневне и недељне новине у Србији и региону у то време. И поред тога, Срећко је ових дана постао планетарна вест. Само што је преименован у Лакија и то, по свему судећи, захваљујући превођењу преко Гугла.

У ударним вестима пре неколико дана објављена је информација да се „појавио заштићени сведок Лаки који ће открити истину о убиству Павла Булатовића, министра одбране СР Југославије, ликвидираног у фебруару 2000. године”. Извор вести је перуански лист „Каретас”, а медији у Србији и региону су пренели наводе овог написа да је „криминални клан ’Америка’ почео своје активности у Београду тако што је у основној структури било 17 криминалаца са простора бивше Југославије, а главни послови су били наручена убиства, изнуде и кријумчарење дроге”.

Прича о томе како је Срећко постао Лаки у ствари сведочи о глобалним размерама копи-пејст новинарства и о томе како се један текст стар скоро 10 година вратио на новинске ступце у потпуно истом облику.

„Политика” је заправо 15. новембра 2006. године објавила причу о томе како је група „Америка” преузела примат у београдском подземљу. Текст је настао после хапшења једног од чланова групе Крсте Станишића. Побројана су сазнања „Политике” из разних полицијских и безбедносних извора, као и подсећања из новинске документације. Објављене су сумње иза којих ликвидација стоји група, ко су чланови, начин на који је група настала...

Почетком августа ове године, после хапшења у Перуу Зорана Јакшића, једног од вођа ове групе, лист „Курир” је пренео комплетан текст „Политике” из 2006. Навели су и извор података, али читалац никако није могао да схвати да је текст 10 година стар.

У измењеном облику, чланак се појавио недељу дана касније у штампаном издању „Српског телеграфа”. После тога, перуански лист „Каретас”, преузима податке и Срећка преводи у Лакија.

Писање Перуанаца преузима лист „Дан” из Подгорице и објављује га на насловној страни од прошлог петка под насловом „Појавио се заштићени сведок Павловог убиства”. Срећко је у „Дану” остао Лаки. У доброј мери наводе се исте формулације из текста старог 10 година, али нигде не пише да су подаци стари скоро деценију. На крају круга, писање подгоричког „Дана” пренела је већина медија у Србији.

Срећко (Лаки) је нажалост мртав већ 14 година. Колико ће издржати копи-пејст новинарство?