Негативац заљубљиве природе

ИНТЕРВЈУ
На 42. фестивалу глумачких остварења домаћег играног филма који се одржава у Нишу, Душан Јанићијевић (75) прославиће 60 година професионалног рада. Препознатљиво лице југословенског и српског филма освојило је редитеље, колеге и публику већ првом улогом у филму "Стојан Мутикаша" 1953. године, за коју је награђен "Златном ареном" на Првом пулском фестивалу.

Јанићијевић је освојио многе награде, међу којима и два "Цара Константина" за најбољу мушку улогу на фестивалу у Нишу, али своје улоге никада није бројао. Уместо тога, он игра и даље. Недавно је био део глумачке породице филма "Оптимисти" Горана Паскаљевића и филма "С.О.С. Спасите наше душе" Слободана Шијана.

Непосредно пред интервју за "Политику" уговорио је нову улогу, у серији "Горки плодови" Синише Ковачевића. 

Шта вас је привукло и определило глуми?

Почео сам у Прокупљу 1948. године. Зима је била врло хладна. Друг из разреда ме је повео у позориште на пробу "Коштане". Ушао сам у позориште, а тамо је било топло. Редитељ ми је доделио улогу од две речи – "иду сватови", а када сам се на премијери попео на сцену, мој излазак је прошао. Коштану је играла прелепа ћерка руских емиграната. Били смо у истом разреду, свиђала ми се и због ње сам играо. Сву енергију сам усмерио да ме она примети. Њу су са породицом протерали у Бугарску. Већ 1949. године сам играо у "Покондиреној тикви" и прешао у Смедеревско позориште. Академију сам уписао 1952. године, играо сам у ЈДП-у, Београдском драмском и Народном позоришту све до 1957. године када сам се отиснуо на филм.

Јесте ли освојили Рускињу?

Захваљујући књизи о руској емиграцији коју сам објавио деведесетих, упознао сам глумца Николу Бурљаева који је играо код Тарковског. Питао ме је за мотив рада на књизи и испричао сам му причу о Рускињи из разреда. Све то је пренео својим пријатељима са руске телевизије. Они су ме позвали у емисију "Чекај ме" која повезује људе који се дуго нису видели. Водитељ је препричао моју причу и позвао ме да погледам репортажу. На екрану сам видео лице старије госпође и препознао своју другарицу. Дали су ми њен телефон и јавио сам јој се. Она је преживела све прогоне, завршила је хемију и удала се за диригента.

Како су ликови негативаца које сте углавном тумачили обележили Вашу каријеру?

Ликови негативаца су врло захвални за глумца. Потребна је дисциплина да бисмо их остварили. Негативац је противтежа главном јунаку, а ако лик није добро написан, од играња нема вајде. Мени се то заломило првом улогом, у филму "Стојан Мутикаша". Код неких редитеља се појавила потреба да ме ушанче у тај жанр. То ми се није свиђало, али нисам се питао.

Колико сте те улоге добијали због експресивности Вашег лица и очију?

Можда је то због експресивности мога погледа, али то је моја природна црта. У филму "Празник" сам тумачио лик четника, егзекутора. Лик је био језив, добро сам га приказао и постао сам стручњак за такве ликове.

Али то Вас није спречило да се докажете и у другим улогама?

Најслабији сам био у љубавним сценама и филмовима. У првом филму, партнерка ми је била Мира Ступица, а чак и данас не постоји светска звезда која би могла да се мери са њеном ауром. Она је играла даму која се заљубљује у мој лик. У једној сцени, редитељ Федор Ханжековић ми је рекао: "Зашто заљубљено гледаш у њу. Ниси ти заљубљен у њу, већ она у тебе". Ћутао сам, а шминкерка је додала: "Он је истински заљубљен у њу". Тада смо сви били заљубљени у Миру. Увек сам имао отпор према слободним љубавним сценама. Жика Павловић, који је такве сцене радио слободније, у филму "Задах тела" ми је рекао: "Шта да очекујем од олупине", на шта је моја партнерка рекла: "Олупина јесте, али звечи". Тешко је снимити добре љубавне сцене. Данас је то другачије, уз друге потребе, јер је тржиште такво. Раније су писана квалитетнија сценарија. Данас сви пишу, тржиште тражи и гута, а публика за боље не зна.

Сматрате ли да су филмови данас површни?

Сценарија и начин рада су другачији. Сви се труде да буду професионални, али је то тешко због материјалних ограничења. Разговарао сам са Синишом Ковачевићем који ради серију "Горки плодови", а када неко тако добро напише текст, задовољство је играти.

Колико награде које сте освојили значе сатисфакцију и потврду Вашем раду?

Нисам лажно скроман, али је то код мене другачије. Догађало се да добијем награду, а да знам да је неко други бољи, а било је и обрнуто. За улогу кољача у "Празнику", на нишком фестивалу, рекли су ми да треба да добијем награду, али да не могу да ми је дају јер је то улога четника. Столе Аранђеловић, велики глумац који је оставио значајан траг на филму, никада није добио награду. Награде пријају, јер је неко видео да сте нешто добро урадили. Када би ме редитељи бирали, знали су да ћу одиграти најпрофесионалније.

Тврдите ли и даље да глумац траје док траје његова публика?

Оно што је пре 30 година било лепо данашњем свету је необично. Биоскопска публика је углавном млада, али телевизија приказује и старе филмове, па и нас старије знају. Глумац јесте глумац свог времена и своје публике.

Постоји ли улога коју желите, а још увек нисте одиграли?

Волим криминалистичке филмове. Играо сам у филму "Шпијун Х-25", али такве филмове наша публика није волела, нити тражила. Волео бих да их је било више.

--------------------------------------------------------------------------

О пријатељима и кафанама

Павле Вуисић Вам је био један од најбољих пријатеља. Колико сте један другог надопуњавали?

Павла сам упознао када сам дошао у Београд. Његова породица ме је прихватила као члана породице. До краја његовог живота одржавали смо породичне, пословне, али и кафанске и ловачке везе. Био је врло непријатан према људима који би нам се придружили и почели да причају о филму. Никада нисмо разговарали о филму, о улогама још мање. У том кругу пријатеља су били и Јанез Врховец, Јован Ранчић, Драго Фелба… Ми смо се кретали и дружили по кафанама у строгом центру Београда. Њиховим одласком, кафана је за мене изгубила смисао.