Знање незналице

Ових дана је Надежда Винавер, представљена као универзитетска професорка француског језика у пензији (!), објавила подужи фељтон у „Политици“ (17 наставака од 13. до 31. јула) наводно о књизи др Николе Николића о јасеновачком логору, објављеној иначе пре готово седамдесет година. О овој давној и заборављеној књизи професорка заправо уопште и не говори (као да је није ни читала), већ је користи као повод да се обруши на Комунистичку партију Југославије (КПЈ) и Јосипа Броза Тита, а све због – како тврди – заташкавања усташких злочина над Србима и вођења антисрпске политике још од двадесетих година прошлог века.
Фељтон, сав саткан од неистина, кривотворина, произвољности, незнања, једностраности те инсинуација и увреда на рачун антифашистичке борбе и њених руководилаца, прави је пример аматерског и дилетантског рада, који такав не би смео да се појави на страницама озбиљних новина нигде у свету па ни код нас. Будући да се професорка све до одласка у пензију није бавила оваквим темама, овај је излазак из анонимности не само да неће прославити већ ће довести у сумњу и само ауторство текста. Упућенији читалац ће, због мноштва глупости и јевтиних подвала, у једном часу нужно помислити како потписник текста није и његов аутор. 
Како је, рецимо, могуће да онај који покушава нешто сувисло данас да каже о усташком концентрационом логору Јасеновац ни на једном месту не спомене најобухватније научно дело на ту тему, тротомну исцрпну монографију пуковника и историчара Антуна Милетића, члана нашег форума? Друге ауторе да и не наводимо иако су готово сва та имена (Владимир Дедијер, Радован Тривунчић, Љубо Јандрић, Илија Јаковљевић, Станислав Јазбец и многи други) дала вредне прилоге проучавању страшног усташког логора. Професорка француског језика очито није проучавала релевантну литературу већ је за своје потребе пабирчила по непоузданим и ненаучним изворима, најчешће потеклим из редова стране поражене у Другом светском рату, то јест из списа разних четничких или усташких квазиисторичара, који и данас међусобно интензивно сарађују (Симић – Диздар, Хасанбеговић – Димитријевић). 
Професорка, на пример, не зна да у Јасеновцу, у којем су масовно страдали житељи партизанске Козаре, није пострадао ниједан човек са оближње Мањаче иако су и на једној и на другој планини живели углавном Срби, само што су на Козари били партизани, а на Мањачи четници. Професорка у свом аматеризму не зна ни да партизанске снаге у тад постојећим ратним условима ни уз највеће жртве и потпуну погибију нису могле ослободити логор ни кад је у жици била њихова најближа родбина (мајка команданта козарачких партизана народног хероја Бошка Шиљеговића или отац једног од вођа славонских партизана Јефте Шашића). Али таква је половна, прљава историја, којој су истине и чињенице мање важне од гласина, прљавштина и подметања.
Да би се на ваљан начин демантовале све подвале овог ревизионистичког и колабористичког фељтона било би неопходно да се утроши не мање од седамнаест наставака једнаког опсега тако да такав посао, толико пута обављен кроз протеклих седамдесет година, није могуће а није ни потребно, бар не на страницама дневних новина, поново обављати. Додуше, свесни смо да стасавају нове генерације којима често није доступна адекватна литература, а и нове власти су у неким деловима бивше заједничке домовине у потпуности промениле школске програме и наставу историје прилагодиле својој идеологији, но један кратки новински одговор на пасквилу и лаж то неће и не може изменити.
Да би и читалац, који мање познаје ову проблематику, ипак био у стању да правилно процени разлику између ставова професорке француског језика и оног што се у историји, у стварности, заиста дешавало најбољи је доказ величанствена сахрана Јосипа Броза Тита, догађај коме је присуствовало малтене читаво човечанство. Зар је могуће да су сви ти шефови држава и влада, стотину и много више најзначајнијих светских државника, били у катастрофалној заблуди кад су дошли да испрате једног великана? Зар је једна професорка француског језика, обузета мржњом и слепилом, информисанија од њих, од свих њихових служби и катедара, од васцеле светске научне и политичке елите? Жалосно је заиста кад се и на овом примеру види како је и колико Србија у сваком погледу пропала. Један заблудели дилетант навалио у историју, али она такве напросто не прима у своје редове.
Писац, члан авнојевског форума „Јосип Броз Тито”