Моји хероји су Пати Смит и Фрида Кало

Једна од најбољих кантауторки нашег времена Кет Пауер одржаће у недеу увече концерт у београдском Дому омладине.

Каријера Чен Маршал, како јој је право име, траје већ двадесетак година.

Објавила је девет албума и мада их не издаје често и ретко иде на концертне турнеје, спада у најутицајније ауторе и културне појаве своје генерације.

Некако тихо, поставши свима драга, Кет Пауер је оставила трага у онима који су одрасли уз америчку алтернативну рок музику, а данас од мејнстрима очекују минимум емоција. Пред први концерт у Београду, у разговору за „Политику”, признаје да је веома узбуђена и прилично нервозна:

– Желим да дам све од себе и да публика то осети. То је моја највећа жеља увек када наступам, нешто што се не мења од почетка моје каријере. Оно најважније јесте сама песма и моја је одговорност да је представим публици у најбољем издању– истиче кантауторка из Атланте, која је скренула пажњу на себе у првој половини деведесетих, наступајући на концертима пре тадашње иконе инди-рока Лиз Фер. Осврћући се, пак, на своје хероје, на прво место ставља Пети Смит и Фриду Кало:

 – Њих две су за мене на пиједесталу, и сијале су сјајније него било који други бенд који сам волела. Једнако сам обожавала Баскијата. Искрено сам веровала да је Енди Ворхол нај-кул фаца на планети! Стално сам читала и изузетно волела његов магазин „Interview”. Мој отац је био претплаћен, па бих отишла у његов стан и зграбила их, онда одјурила даље у град, набила се негде и опсесивно гутала сваку фотографију, чланак. И сад памтим те утиске, искрено сам волела све те креативне људе који су радили оно што су хтели да раде, сами за себе, негде у граду Њујорку…

Из своје Атланте први пут је стигла у Велику јабуку са 17 година. И данас се сећа прве вожње мотоциклом и шетње са дечком по Сохоу:

– Сјајно смо се провели не радећи ништа: ходали смо около прљавим, калдрмисаним улицама, пили кафу, смрзавали се... Следећи пут сам стигла у Њујорк са 19 година. Отишла сам да обиђем мог другог момка из Атланте, који се преселио у Осму западну улицу. Све је било пуно снега. Док је он радио у пицерији, обилазила сам клубове, те сам тако упознала свог сада доброг пријатеља Харија Друзда, сликара и бубњара у групи „Endless Boogie”, који се појављује у мом споту за песму „Cross Bones Style”. У Њујорку увек упознаш неког ко ти остане у животу.

Иако део андерграунд уметничке сцене, истовремено је била повезана са светом високе моде, радећи као модел за „Шанел” накит. Признаје да је било фасцинантно завирити у тај свет:

 – „Шанел” је царство за себе, попут Ватикана. Количине кожних торби и прелепих хаљина, приступ приватним авионима, хеликоптерима и луксузним хотелима… Све је то била авантура док су ревије текле, али – с друге стране - била је то дуга и паклена вожња. Не могу да замислим да мој „живот” тако изгледа. Имам неколико пријатеља у том миљеу и видим да живе живот који је нормалан и леп. Али је исто тако и једна гигантска пројекција животног стила који се котира високо на друштвеној скали данас, пре свега захваљујући социјалним медијима, рецимо породици Кардашијан. Све то изблиза делује као да је реч о нечему што се збива на другој планети – прича Кет, додајући да је модни дизајнер и креативни директор „Шанела” Карл Лагерфелд велики ексцентрик.

– Има пуно заиста искрених, невероватно талентованих људи које сам упознала у његовом окружењу и почаствована сам због тога - без обзира на то шта други мисле о Карлу Лагерфелду, тек уколико сте га упознали или поразговарали са њим, онда га истински и знате. Он је прави господин са једним савршеним несташлуком приде, свестан свега око себе, генијалног смисла за хумор… И због тога га јако волим.