И Енглезима Мајдан покушали

„Шта? Мислиш Мајдан у Британији… мислила сам да причаш о некој земљи у А…”, запрепашћена је енглеска уметница мојим виђењем постбрегзитовских догађања, јер креирање Мајдана, као „народног” протеста „потпуно спонтаног и нимало страним факторима изазваног”, велики део света (ми по дифолту) приписује управо Англоамериканцима. Нама, јадницима који смо се и те како примили на „аутохтони” протест, можда ће бити занимљива верзија коју је најбогатија земља света наменила развијенијем политичком тржишту, тачније званичним савезницима.

Чудан неки народ, ти Енглези (јер они су извукли „брегзит”, уз малу помоћ Велшана)! Лепо им Хусеин Барак дошао „на ноге” и јасно и гласно рекао како да гласају на референдуму, а они, у инат (кaо да су Срби) – супротно! Е, па зато им је и следовао Мајдан, тачније покушај примене сценарија Мајдана усред УК.

Заверенички умови верују да је све почело цмиздравом оставком Камерона, којом је избегао потезање сада већ чувеног „члана 50” (механизам којим започиње двогодишњи поступак напуштања ЕУ). Они слободоумнији помињу интернет петицију за одржавање другог референдума коју су заговорници уласка у Европску унију хладно украли од брегзитоваца и још ноншалантније је „омасовили” фалсификовањем потписа. Енглези се шале: „А ако не буду задовољни резултатима другог, тражиће трећи, па четврти…”

Али, да не грешимо душу, био је и један спонтани протест који сам случајно открила, пролазећи Трафалгар тргом 28. јуна (за Енглезе данас обичан датум, за разлику од 1916. када су у целој Енглеској тог датума обележавали српско јунаштво у Великом рату). Са ручно исписаним постерима, без бине и говорника, неколико стотина протестаната расправљало је о референдуму (на разним језицима, најмање на енглеском). Сви су истицали колико много воле ЕУ (баш испод споменика Нелсону, адмиралу који је волео Енглеску за коју је прво изгубио око, па руку, а онда и млади живот).

„Марш за Европу”, организован „само преко Фејсбука”, одржан је већ 2. јула. Највише двадесетак хиљада „Европејаца” марширало је кроз централни Лондон, скандирајући ЕУ толико нападно да је чак и Хеј, Џуд претворена у Хеј, ЕУ. А изјаве љубави према ЕУ биле су баш свуда (у дубоком деколтеу, нпр.), као и њене заставе.

Нико од медија тада није поставио питање како је уопште могуће протестовати против одлуке народа на референдуму чија се легитимност не доводи у питање! Будући да није било никаквих примедби на гласање (нпр. гласачима нико није претио, тукао их нити их уцењивао радним местом, плаћао зејтином и шећером; није било бугарског воза, ни џакова листића ван бирачког места...).

Као што нико није смео ни да доведе у питање речи водитеља програма Марша: „Који је наш аргумент да тражимо нови референдум? Носиоци кампање за излазак говорили су лажи. Зато имамо пуно право на нови референдум!”

Чини ми се да сам на овом скупу неупитне љубави према свима (изузев „лудилу” брегзитоваца), само ја одолела позиву водитеља на радионичарску игрицу: „А сада да свако нађе странца и каже му здраво…” Исто тако, када је одлично припремљени водитељ успешно навео масу да скандира „Фромаж (сир), не Фараж!“ (угледавши истоимени транспарент), једина сам остала затворених уста. Будући да је Најџел Фараж овде синоним за расизам и ксенофобију који се, без изузетка, приписују свима који су за ,,брегзит”. Нема никаквих других разлога: ниси за ЕУ – е, онда си екстремни расиста! И тачка!

Ова искључивост тицала се свих говорника који неће дозволити „брегзит” јер „није демократија!”. „Не занима ме шта ће ови посланици да раде, али морају ово да зауставе!”, каже белац из Кингстона. „Ја нећу нигде да идем одавде”, поручио је црнац. Било је и оригиналних предлога: „Изаберимо Садика Кана (нови градоначелник Лондона) за премијера, да одмах обустави ’брегзит’!”

Наравно, нико се није усуђивао да их пита: „А ко вас финансира?”, јер и на гласине се одговарало с гнушањем: „Кажу да нас финансирају Американци, али то није тачно!”, огорчена је Францускиња. Ипак, најстрашнија је била злоупотреба деце. Уплашених лица, десетогодишња дечица на бини понављала су оно што „мој тата каже…”. А једна девојчица је завапила („Дајте ми да и даље живим у Британији”) таквим гласићем као да је испред бине већ чекају с ланцима у којима ће је депортовати из Енглеске. А на крају, у споту СОС групе АББА, цупкала је и шестомесечна беба.

Други протест хуманих (и зато анонимних) организатора одржан је 9. јула у оригиналним формама: као пикник у Хајд парку и као аргентински плес испред Даунинг улице.

Трећи Марш (истичу: никако и последњи) одржан је сада као национални протест и у: Кардифу, Бирмингему, Единбургу, Бристолу, Кембриџу и Оксфорду, 3. септембра. Фаражова оставка ништа није променила ни за длаку. „Ми волимо ЕУ” и даље је најчешћи постер. „Тужан сам због члана 50.”, пише на табли коју држе нејаке ручице петогодишњака.

Једино што су због истог члана, тачније његовог непримењивања, брегзитовци, њих стотинак, направили контрамитинг (спонтан, јер њих нема ко да бесплатно организује). Већ су изгубили готово сваку наду да њиховом политичком и интелектуалном елитом не владају аутори мајданских сценарија, оних истих које су они, као народ, лако одбацили. И што време више пролази, све су очајнији. Зато што упозорење Џона Керија: „Британија никада неће потегнути члан 50” показује се не само као дипломатски нечувено арогантно већ и, по свему судећи, тачно.

Доцент Универзитета у Београду, тренутно у Лондону