Омама забаве и афера

Често се данас у критици стања у штампаним медијима употребљава термин „жута штампа“. Мало ко помиње како је тај термин настао. Његова појава се доводи у везу с медијским деловањем мађарског емигранта Џозефа Пулицера. Међу многобројним бескућницима који су се пријавили током америчког грађанског рата у редове северњачке војске био је и Џозеф Пулицер. После рата настањује се у Сент Луису у држави Мисури. Оснива лист „Ворлд“ за који каже: „Овај лист је не само јефтин већ и просвећује! Не само да просвећује већ и шири видике, не само да шири видике већ је и демократски и посвећен тежњама народа“.

За три године тираж листа надмашује 100.000 примерака! Пулицер први уводи познате новинарске максиме: ко, шта, зашто, где, када, како и то постаје Библија савременог новинарства. Скандали, измишљене људске приче, сензације постају фокус Пулицеровог интересовања.

То су новине које се не задовољавају да бележе вести. Они праве вести! То је идеја водиља „жуте штампе“. Пулицер у своје новине уводи и једну новину: комичне илустроване приче, односно стрипове. Реч је о народном жанру који синтетизује две велике тековине масовне штампе: илустрацију, као директно средство масовне комуникације с полуписменим читалаштвом, и роман у наставцима, с карактеристичним елементима (пустоловине, љубав, јунаштво) и снажним тоновима популарне књижевности. Међу илустраторима истиче се Ричард Аутколт, творац лика из стрипа Јелоу Кида, детета на чијој се жутој одећи налазе написане речи текста. То је нека врста зачетка савременог стрипа и то је и први новински стрип у боји.

За разлику од фељтона, приче о Јелоу Киду одвијају се готово увек у свакодневној атмосфери дома једне малограђанске породице. За читаоце дневног листа то је још један моћан чинилац поистовећивања и препознавања. Јелоу Кид постаје толико популаран да се по овом стрип јунаку сензационалистичко и популарно новинарство често одређује као – „жута штампа“ .

Данас, у нашем окружењу, доживљавамо процват медија који своју тематику прилагођавају укусу најширег круга читалаца и гледалаца. Помажући медије који промовишу ову врсту „новинарства“, власт плански усмерава свест читалачке публике у омаму забаве, површних садржаја, љубавних и породичних афера, одвајајући је од озбиљне мисли о суштинским проблемима државе и времена у коме живимо. Живот се представља као комична прича са срећним крајем где се успех постиже преко ноћи без много напора и рада.

Идол и узор младима постају фолк певачи и ријалити звезде које се хвале својим скупим аутомобилима, раскошно намештеним становима и кућама у ексклузивним деловима града.

Све се то преноси на насловне стране штампе и постаје ударна вест на локалним, а често и на државним телевизијама.

Измишљају се непостојећи државни удари, претње и завере светских моћника. Од пасивног посматрача медији постају активни учесник друштвених збивања, креатори интрига, завера и афера. Унапред се осуђују појединци док судски процеси нису ни покренути.

(Фото:графије политичара, спортиста, старлета прекривају насловне стране новина. Наш изум су, поред фотоса, и веома инвентивни и поетски наслови: „Лопужа“, „Курва“, „Дембел“, „Преварант“, „Плаћеник“, „Издајник“, „Педер“...

Медији стварају илузију, пре свега код деце, да вам једна појава на телевизији, једна отпевана песма пред музички неуким жиријем гарантује срећну и безбрижну будућност. Деца наступају у касним вечерњим сатима на телевизији, нашминкана, нафризирана као њихови певачки идоли, непримерено својим годинама и узрасту.

Недавно сам путовао авионом од Париза до Београда. Истим авионом путовала је и једна млада жена са својом ћерком од пет-шест година. Девојчица је била нашминкана, лакираних ноктију, напирлитане фризуре. Прилично неукусно обучена за своје године.

У авиону су веома гласно разговарале да их сви чују. Дете је очигледно било једна од „ТВ звездица“. Девојчица је гласно коментарисала да се враћају, како је сама рекла, са „тезге“ у Паризу где је наступала уз неку нашу популарну фолк певачицу.

Затим су она и мајка током лета, на задовољство већег дела путника, вежбале песму за наредну емисију. Тешко је рећи шта је било тужније: мајка или дете. Или сви ми, путници, који смо у томе учествовали...

Размишљам: шта ће бити са овим дететом када прође краткотрајна ТВ слава? Како ће се вратити без последица у нормалан живот, редовну школу, учењу и дружењу са својим вршњацима... Или ће и она завршити на насловним странама наше „жуте штампе“.

Професор Факултета драмских уметности