Необјашњена оставка Бранка Пешића

Одлазак Звездана Терзића из фотеље са Теразија 35, после свега што се догађало у садашњем фудбалском тренутку у нашој земљи (хапшења функционера, судија, тужби судовима око трансфера играча, покушаја мита и корупције, позајмљивања новца...), није никаква новост!

Председници Фудбалског савеза Југославије, у то време угледни политичари (примедба: пуних 20 година после Другог светског рата они су се и налазили на овој функцији), још пре више од пола века, били су у „дебелом офсајду” и напуштали значајну функцију. Понекад је то био колективни одлазак, у ретким изузецима појединачни „фудбалски волеј”. Запамћена је оставка Бранка Пешића, спортског и фудбалског човека какав се ретко рађа, по томе што је отишао а није навео разлоге!

– Били смо запањени – и сада се присећа Живорад Јоловић (86) који је више од 30 година био на разним функцијама у фудбалској организацији. На редовној конференцији ФСЈ 1958. године, док се делегати нису ни сместили на својим местима, Бранко Пешић је рекао: „Мењамо дневни ред а прва тачка је – оставка председника”.

Јоловић наставља причу:

– Тајац у дворани, а Бранко Пешић је наставио: „Другови, подносим неопозиву оставку. Не питајте за разлоге”.

Пешић је узео мантил и – изашао! Конференцију је наставио да води Душан Ђорђић, потпредседник ФСЈ, по раније утврђеном дневном реду.

– Није било никакве дискусије о Пешићевој оставци. Нити било каквог коментара на конференцији – каже Јоловић.

Зашто је отишао Пешић који је у два мандата (увек је наслеђивао Рата Дугоњића) био председник ФСЈ?

Постоје две претпоставке.

По првој  Бранко Пешић је на ванредној Скупштини ФСЈ инсистирао да се до танчина спроведу у дело одлуке о условима такмичења. Једна од њих је гласила: сваки прволигашки клуб је био обавезан да у сезони 1958/59. има травнати терен.

Ово је изазвало велико негодовање у Сплиту. Из града под Марјаном су поручили „да у овом граду владају посебни климатски услови и да се њихов терен крај Плинаре може тешко затравнити”.

Лист „Слободна Далмација” је Пешићеве речи критиковао под насловом „Није Пешић, него Пашић”. Алузија је била јасна. Проницљивији су прозрели зашто су се у Хајдуку бунили: његови играчи су се навикли на шљакасти терен крај „вруће Плинаре”. Бољи, травнати терен више би одговарао гостима него њима и бодови би одлазили из Сплита.

– Пешића коментар и наслов из „Слободне Далмације” није узбудио и мислим да то и није био разлог што је поднео оставку – и даље је уверен Јоловић.

По другој пре Бранка Пешића челни човек фудбалске организације био је Рато Дугоњић и „са врха” стигао је захтев да фудбалска репрезентација мора да иде на турнеју у Кину, Индонезију и Бурму. Дугоњић је био спречен да крене на далеки пут, а ни остали политичари из Управног одбора ФСЈ – Александар Грличков (Македонија), Шоти Пал (Војводина), Бошко Башкот (Босна и Херцеговина), Милутин Балтић (Хрватска) – нису били вољни да испуне жељу амбасадора из Пекинга Владимира Поповића. Ни Мика Трипало (Хрватска) није прихватио да буде у вођству пута.

„Друже Рато – нашалио се Чачанин Живорад Јоловић – могу ја”.

Рато је одговорио: „Онда се договорите Бранко и ти”.

На дугу турнеју отишао је – Бранко Пешић.

– Буквално је био натеран да буде политички комесар на турнеји, мишљења је Јоловић.

Пре овог демисионирања (већ смо истакли да су се на месту председника два пута смењивали Дугоњић и Пешић) оставку је са још осам чланова Управног одбора поднео Рато Дугоњић (председник у три мандата). Разлог: Тодор Веселиновић је 1958. године као играч Војводине отишао у војску, а пошто је Партизан у то доба био војни тим, Веселиновић је постао његов члан и служио у црно-белом дресу. По одслужењу војног рока Веселиновић се враћа у Војводину: једини функционери тврде „да ће стећи право играња осам дана после регистрације, други тек за два месеца”. Чак је и Дугоњић звао председника Новосађана и предложио да Веселиновић не игра на првој утакмици, а то је био дуел са Црвеном звездом.

„Друже Дугоњићу, неће играти” – обећао је челни човек Војводине, али је Веселиновић био у тиму и допринео победи над Црвеном звездом (1:0). Звезда се жалила и меч добила службеним резултатом (3:0).

Била је то прва колективна оставка председника и његових сарадника, а то се поновило још једном. Позната „афера Остојић”, који је био потписао два уговора – један са Партизаном, други са Црвеном звездом и узео паре на руке (500.000 и 2.000.000 старих динара) – дошла је главе Душку Ђурђићу (председнику) и петорици чланова Управног одбора Александру Јовановићу, Милану Лазаревићу, Андрашу Ковачу и Живораду Јоловићу (сви Србија) и Ники Филиповићу (Босна и Херцеговина).

Оставке су поднели јер је конференција ФСЈ преиначила казне које је изрекао ФС Србије, који према важећим прописима није ни био надлежан да кажњава Партизан и Црвену звезду (по четири бода), њихове председнике Илију Радаковића (Партизан) и Радована Пантовића (Црвена звезда) са по годину дана забране вршења функција у клубу.

Стевану Остојићу је изречена најстрожа казна – доживотна дисквалификација.

На седници Извршног одбора ФСЈ (14. децембар 1964) казне су преиначене: Партизан и Црвена звезда кажњавају се укором, Остојић је „добио” годину дана неиграња (у међувремену отишао у војску). Потврђене су казне др Обрадовићу, Рушевљанину, Ђукићу и Ђурићу (година дана), а поред Црвене звезде и Партизана с 500.000 динара кажњен је и нишки Раднички, чији је члан пре преласка у Црвену звезду био Остојић. Новац који је одузет Остојићу (2.500.000 динара) уплаћен је ФС Србије за уздизање стручног кадра.

Тако је отишао и Душко Ђурђић, председник ФСЈ под чијим је руководством репрезентација Југославије у Чилеу 1962. године освојила четврто место на свету.

-----------------------------------------------------------

Две оставке Живорада Јоловића

(/slika2)Од живих функционера и друштвено-спотских радника нико нема такву фудбалску биографију као Живорад Јоловић (86). Први пут је изабран за члана Управног одбора ФСЈ, 5. априла 1954. године и члан најужег руководства био је све до 1966. године.

Уз то повераване су му још две најважније дужности: председника Дисциплинске и Такмичарске комисије ФСЈ. Једном је са осталима („Афера Остојић”) поднео колективну оставку, а касније и појединачну у Цазину (1986). У том периоду непрекидно је радио на систему такмичења (1966–1986) и многи су говорили да овај део фудбала Жикино животно дело.

– Прошао сам све у фудбалу. Био председник Дисциплинске комисије у време аматеризма и највећих југословенских прелазака играча из клуба у клуб – Беаре, Зебеоа, Крањчића, Хмелине, напуштања комплетног тима Црвене звезде на утакмици у Сплиту – узгред подсећа Јоловић који и даље прати сва збивања у српском фудбалу.

Цазинску оставку је поднео јер га је погодило што његово животно дело „Систем такмичења у СФРЈ” – није прихваћен. Преовладали су не само републичко-покрајински, него и клупски интереси.

– На конференцији ФСЈ 1985. године на Палићу, на мој предлог је одлучено да се промени систем такмичења и да Прву лигу броји 18 клубова. Једиснтвену другу 20, а да четири Међурепубличке лиге буду састављане од по 18 екипа. Пуних 10 година сам се залагао да код Међурепубличких лига нема граница, а у Цазину је све то померено за још две године! Односно, да се примени од сезоне 1988/89. – ни данас није заборавио Јоловић.

Јоловић је у Цазину написао оставку у три реда, а написао је и писмо тадашњем председнику Славку Шајберу.