Док миришу бехари

Сарајево – Ибрица Јусић је остварио своју намеру. Објавио је албум „Аманет 2” којим је наставио са успешном презентацијом традиционалне босанске песме – севдалинке у новом руху. Оно што је започео пре пет година сјајним албумом „Аманет” сада је наставио са нешто измењеном екипом и тринаест нових старих песама. У екипи су, поред ранијег сарадника Елвиса Станића, џез ствараоца из Опатије, који је некада свирао у пратећем саставу Ђорђа Балашевића, и Омер Побрић и сарадници из његовог института севдаха. На новом албуму ће се наћи класичне севдалинке као што су „У лијепом старом граду Вишеграду”, „Ах, мерака”, „Мујо кује коња по мјесецу”, „Звијезда тјера мјесеца”, „Снијег паде на бехар на воће” и друге.

Ибрица јесте и својеврсни пионир када је у питању отварање популарне музике ка овој музичкој традицији. Он је још седамдесетих снимио „Емину” и не знајући да ће та песма, замишљена као поклон мајци, отворити читав један тренд.

Али није Ибрица једини који је пио са тог врела. Босанскохерцеговачки представник на овогодишњој „Песми Евровизије” Лака своју песму почиње стиховима „Не клепећи нанулама/реко ми је пјевач Лака”. Победник последњег Радијског фестивала у Београду Ал 'Дино највећи део свог опуса ствара под најдиректнијим утицајем севдалинке.

Знала је севдалинка посредно инспирисати многе. Ђорђе Балашевић је на албуму „Деведесете” снимио песму коју је и назвао „Севдалинка”. „Бијело дугме” је имало намеру да направи песму на трагу севдаха па је, на крају, од свега остала песма „Те ноћи кад умрем, кад одем, кад ме не буде”. Што се тиче „Бијелог дугмета” они су, додуше, у својој фази „пастирског рока” више користили вишегласно ојкање карактеристично за планинске пределе него што су се наслањали на традицију градске љубавне песме, али ће јој се Бреговић вратити у другом делу своје каријере. Радећи филмску музику за „Кудуз” од заборава је отео песму „Жуте дуње”. У филму је песму непоновљиво отпевао Даворин Поповић, а његова веза са севдахом озваничена је на последњем албуму „Индекса” у џез севдах верзији песме „Снијег паде на бехар на воће”.

Занимљиво је да је то уједно и најпознатија песма са њиховог последњег албума „Камени цвјетови”. Као што је и „Забрањено пушење” пре две године било познатије по песми „Док миришу бехари” рађеној за потребе филма „Нафака”, него по свом тада објављеном студијском албуму. Албуму на коме се, узгред, ова песма није ни нашла.

Ни они жестоки рокери нису се устручавали да хард рок рифове сложе на мелодију севдалинке. Тако је на почетку своје каријере, још 1977. године, група „Дивље јагоде” на једној од првих сингл плоча снимила песму „Мој дилбере”. Исту песму у репертоару је имала и група „Конвој”, док је састав „Зона искључења” из Горажда снимио сјајну верзију песме „Очи моје, клетвом бих вас клео”.

И, наравно, неизбежни Бранимир Штулић. Он се добро ослањао на македонски мелос, али би, ту и тамо, у репертоар уврстио и понеку севдалинку.