Држање за ваздух

Пре неки дан је на нелустрираној телевизији био „Алпиниста” са Силвестер Сталонеом. Много глуп филм. По ко зна који пут сам се поново одушевио сценом када легендарни Слај, на почетку филма, виси на ивици изнад застрашујућег понора држећи се само левом руком за неки камичак. Ту он прави онај његов чувени фацијални грч који га је прославио још у „Рокију”, и баш кад свима буде јасно да та његова набилдована рука неће моћи још дуго да издржи, на волшебан начин Сталоне мења руке и успиње се десницом поништавајући на тај начин силу гравитације, али и здрав разум својих гледалаца.

Ова филмска сцена ме је по много чему подсетила на наш стварни живот у Србији – земљи којој за мало акције није потребан Холивуд. Довољно је само да отворите прозор и удахнете свежу беду и тензију. Ми смо народ који свакодневно крши све законе физике, математике, хемије, а о праву и економији да не говорим. Могли бисмо свету да продамо патент „како прегурати од првог до првог са 200 евра у џепу” или „како без дана радног стажа возити добра кола и блејати по цео дан у кафићима”. Овде би Њутн и Ајнштајн, да су живи, пуцали себи у главу или би ишли у Јагодину да држе приватне часове Палминој фамилији.

Ипак, мислим да смо од свих природних сила највише поништили кохезију – ону силу која од наших себичних јединки ствара чврсто и здраво ткиво. Тога овде нема! Ако наставимо да занемарујемо њено постојање ми ћемо се као вода слити низ нечије прљаво степениште или испарити и заувек се распршити у атмосфери глобалног поништавања нација. Да су два Србина сама на пустом острву, брзо би се посвађала око тога са које стране треба пробушити кокосов орах, па би на крају умрли од глади. Нису за џабе наши „стари” од четири византијска слова Б – „Βασιλεως Βασιλέων Βασιλεύων Βασιλευόντων” (Цар царева царује царевима) створили сопствени мото који представљају наша четири оцила на грбу: „Само слога Србина спасава”. Од давнина се знало за нашу највећу слабост коју ни дан-данас нисмо успели да победимо али смо о њој често, чак помало епски, приповедали и чували је као саставни део наше традиције. Чудна је ово земља. Овде се чак и муслимани међусобно хватају за гушу, јер смо их заразили нашим лудилом.

Као члан „Београдског синдиката”, имао сам прилику да путујем и наступам у неким земљама западне Европе. Скоро смо имали концерт у Луцерну (Швајцарска) где смо упознали пуно наших људи који су у овој прелепој, а пре свега максимално уређеној земљи, пронашли своје парче неба. Они су нам причали о томе како су 17. фебруара сви Албанци у свим градовима Швајцарске изашли на улице да прославе поклоњену независност Косова. Било их је на хиљаде. С друге стране, на протесту који је организовала наша заједница могли су се на прсте пребројати српски дланови и тробојке. Такође, боли када чујете да албански клуб у Швајцарској има огромно дисциплиновано чланство које редовно, месечно, плаћа чланарину, док се српски клуб састоји од малог броја ентузијаста који плате кад им „дуне”. Читао сам да ништа боље није било ни у Бечу на демонстрацијама. Када смо прошле године тамо имали концерт, скоро да нисмо причали ни један језик осим српског. У овом граду живи на хиљаде Срба који се вероватно у већем броју окупе суботом на концерту Даре Бубамаре у Гармиш Партенкирхену. Ни на крај памети ми није да увредим своје сународнике у дијаспори, они сигурно желе да помогну, само не знају како. Кад ми у матици имамо овако лошу елиту која не може да организује ни градски превоз, шта онда да очекујемо од њих. Српски лоби и даље не постоји, јер наши политичари умеју само да лобирају за сопствени џеп и место у управном одбору неког јавног предузећа. Свака част свима који су подигли глас против неправде, а нарочито у Паризу, Чикагу и Канади. Наши пријатељи из организације „Орлови” били су нам домаћини током посете Паризу. Тамо смо учествовали у њиховој акцији прикупљања средстава за Цркву Светог Саве. Ови сјајни људи су нам причали о свим проблемима наше емиграције у Француској. Скоро сто хиљада Срба који живе у „граду светлости” нема свој клуб ни кафић јер би власник таквог локала одмах постао мета рекеташа из српског подземља. Нисам сигуран да овакав „улични кодекс” постоји код албанских или било којих других мафијаша на свету. Питам да ли су ти људи икада гледали „Кума” у коме су могли да науче како се негује и чува сопствени комшилук.

Ипак, најгоре је ових дана у Београду. На једвите јаде склепана влада се коначно распада. Није ни чудо, кад су је градили на уским страначким и финансијским интересима, а не на искреној жељи да се помогне народу да већ једном крене да живи уместо да чека да му ова „господа” баце неку мрвицу са своје раскошне трпезе. Главна тема је улазак у ЕУ. Једни би да се због отимања Косова још додатно самоказнимо па да из протеста кренемо да глођемо корење, а други, као, хоће у Европу али неће да се одрекну непотизма, малверзација и корупције – свега онога што не можеш да потрпаш у кофер и станеш на граници на онај шалтер на коме никада није гужва. До сада смо могли већ много тога да урадимо и без парафирања било каквог споразума. Да почистимо сопствено двориште од лопова, лажова и неспособних страначких војника не треба нам нико осим нас самих. Али ми изгледа више не знамо да производимо ни метле! Стално нам обећавају неке нове људе, а ми изгледа увек добијамо неке старе само са новим партијским књижицама. Они нам наново „продају маглу”, а ми се држимо за ваздух, док опет не дође први у месецу, и мрзимо једни друге јер нам је тако лакше него да се погледамо у огледалу.

члан групе „Београдски синдикат”