Излазак из обруча

Драган Ђилас ће се кроз три месеца повући с места председника Кошаркашког савеза Србије (КСС), непосредно после највећих успеха српске кошарке, јер су на Олимпијским играма у Рију освојене две медаље: мушкарци су освојили сребрну, а жене бронзану. Кад би се овакав скор превео на политички језик, то би било отприлике као кад би премијер напустио своје место у моменту највећег благостања у земљи и неподељене подршке грађана.

Прича се да председник Владе Републике Србије Александар Вучић, не тако давно његов заклети непријатељ, сад има озбиљне планове за њега и да је одлазак из кошаркашке фотеље у вези с тим. Ако би се то обистинило, тиме би му признао да је добар менаџер и да све оно што му је својевремено стављао на терет док су се као политички ривали разрачунавали (кад је Ђилас био други човек ДС-а и градоначелник Београда), није мислио озбиљно (да је умешан у криминал, корупцију, лоповлук...).

Неће се дуго чекати да се сазна због чега Ђилас после пет и по година одлази из кошарке, али чиме год се бавио, резултате у „игри под обручима” нико неће моћи да му избрише. На чело КСС-а дошао је док је био градоначелник Београда (сад се шушка да би „преко кошарке” могао да се врати управо на ту функцију), у априлу 2011, на предлог почасног генералног секретара Фибе Боре Станковића. Није му дуго требало да врати наслеђени дуг (око милион евра), међутим, проблеми су настали кад је почео да посрће на политичкој сцени. Јавна предузећа су у једном тренутку „замрзла” своје односе са Савезом и није било тешко закључити да је то, у ствари, било „дисциплиновање Ђиласа” и покушај да се отера из последњег „бункера”, у Сазоновој 83.

Његов опстанак на челу КСС-а у таквим околностима није био могућ без Вучићевог благослова. После једног разговора с њим добио је подршку да настави кошаркашке активности, стигла је и велика потпора државе, што су пратили одлични резултати на терену. Обе сениорске селекције у последње три године освојиле су по две медаље, кошаркаши две сребрне (СП у Шпанији 2014, ОИ у Рију 2016), а кошаркашице златну (ЕП 2015) и бронзану (ОИ 2016).

Рођен је 22. фебруара 1967. у Београду. Дипломирао је на Машинском факултету и стекао звање авио-инжењера. На почецима Радија Б92 радио је као новинар. Затим је градио каријеру на пољу маркетинга, где је за две деценије постао један од највећих „играча” у региону. На позив Бориса Тадића ушао је у политичке воде, 2004. године, као члан Демократске странке, на чије је чело дошао крајем 2012, а из ње се исписао пре три месеца.

Има четворо деце из два брака: првог с Милицом Делевић (две ћерке), некадашњом директорком Канцеларије за европске интеграције, и другог с Ивом (два сина). Последњих година у вези је с најбољом кошаркашицом Европе Аном Дабовић, која је, како га неки пецкају, била „кључ” препорода женске српске кошарке.