Жртве то не заслужују

Понашање медија у Србији према разним жртвама и њиховим породицама је невероватно. Један таблоид је објавио пуно име и презиме девојке и младића који су мучки нападнути код Грачанице – он је пребијен, а она тврди да је силована. Један угледни дневник, додуше, објављује само иницијале девојке, али је нашао за сходно да интервјуише директора болничког центра у којем је девојка прегледана и цитира га да "нема видљивих знакова који би указивали…" Тај здравствени радник (очигледно, српске националности), који би требало да разговара само са својом пацијенткињом (чак ни са њеном породицом, без њене изричите дозволе) и са полицијом, дозвољава себи да даје изјаве за новине и пре завршених лабораторијских анализа. Значи девојка, која је у најмању руку била киднапована и престрашена, чије су име и презиме обелодањени, и чији је друг био претучен и затворен у пртљажник, још је јавно имплицитно оптужена да лаже.

Ако се не публикују имена жртава и резултати медицинских прегледа, онда се објављују фотографије унесрећених људи. Таблоиди предњаче – с фотографијом младића кога су медведи унаказили. Али и угледни дневник објављује фотографију дављеника на Сави, додуше покривеног, у ситуацији стравичној за његову породицу. Одлука да се таква фотографија објави оправдава се тиме што је она, наводно, илустрација за социолошко-филозофску анализу болесног душевног стања читавог народа – на основу понашања неколико десетина купача који су остали у близини леша. Наравно, ни у том чланку, ни у осталим који су му претходили, нико није написао колико је купача отишло с тог места – можда неупоредиво више него што је остало. Али такве ствари – статистика и логика закључивања и уопштавања, обично, нису јача страна новинара кад осете надахнуће да осуђују "душу народа".

Кад је мали број малолетника бездушно добацивао младићу који се спремао да изврши самоубиство код Ташмајдана, опет је читав народ осуђен у новинским чланцима, уз обавезно помињање "деведесетих." Никоме од новинара-социолога-филозофа није пало на памет да се упита да ли је правилно уопштавати на основу понашања малог броја изопачених малолетника. Ни да ли су се управо такви случајеви догађали другде. А јесу. Морбидно скандирање људима у њиховом моменту коначне одлуке – да скоче већ једном! – десило се пуно пута, у сијасет градова Западне Европе и Северне Америке. Ствар није у томе да се оправдавају ти окрутни младићи, већ да се не обесхрабрује читав народ неоправданим уопштавањима о томе "колико је лош".

Тврдње новинара и коментатора су често веома самоуверене, а нису засноване на научним подацима и основној методологији закључивања. На пример, нико не зна, па ни психијатри ни клинички психолози, какав утицај скандирање "Скочи!" има на могућег самоубицу. Чини се свима да скандирање има лоше дејство, али је то махом зато што сам чин изгледа тако ружно, а не због тога што знају научно утврђену истину. Јер управо нешто тако сурово може да изазове отпор у потенцијалном самоубици – да се не повинује жељама чопора – и да не скочи, као што, хвала Богу, младић код Ташмајдана (чије су име и презиме новине наравно објавиле) није скочио. Наравно да не знам да ли због изазваног осећања пркоса, али чак и да то тврдим не бих био ништа мање "учен" него они који тврде супротно. А кад се не зна, ћутање је злато.

Уместо да се осуђује народ, треба инсистирати на пристојности и знању новинара и стручњака које они консултују – лекара, социолога, полиције. И политичара, наравно. На пример, уместо да оптуже неодговорну врсту капитализма која организује бесомучно пијанчење на "Бирфесту," тик уз Зоолошки врт, са такмичењима типа ко ће што брже да попије што више пива, градски политичари захтевају да се Зоолошки врт исели. Из "безбедносних" и комерцијалних разлога, претпостављам, а не зато што пијана галама смета животињама које ноћу спавају, као и људи. И не уживају у томе да им се лименке и презервативи бацају на главе са места где су "млади" (то увек треба да звучи оправдавајуће).

Београд треба да буде поносан на свој врт "Добре наде" – са предивним животињама, којима особље указује љубав и пажњу, и "светском" локацијом. Због једног трагичног случаја, који је врло лако могао да се догоди и без медведа, не треба инсистирати да се животиње још више ограде. На проблем се гледа нелогично, можда због праисконског страха од чељусти и канџи.

Никакве селидбе и преграђивања не могу да спрече људе који се понашају екстремно и нерационално да науде себи и другима. Пад у смрт у случају екстремног понашања је могућ са сваког прозора изнад првог спрата.