Концерт у славу Томе Здравковића

Прошло је четврт века како се у небеске висине преселио „певач са тужним очима”, аутор бројних хитова без којих не може да прође ни једно славље у кафани, песама уз које се најлепше смејемо и најтужније плачемо. Пре 25 година отишао је Тома Здравковић и за собом оставио „Данку” и „Бранку”, оставио је песме које певају и млади и стари попут најчувенијих „Уморан сам од живота”, „Да л' је могуће”, „Дотак'о сам дно живота”, „Слику твоју љубим”, „Тамбураши, тамбураши”, „Проклета је ова недеља”, „Кафана је моја судбина”, „Песме моје”...

Више од двадесет највећих музичких имена са естраде бивше Југославије окупиће се два дана пред годишњицу смрти аутора после чије смрти народна музика више није иста. У Комбанк арени, вечерас, Харис Џиновић, Шабан Шаулић, Халид Бешлић, Аца Лукас, Ацо Пејовић, Саша Матић, Душко Кулиш, Ана Бекута, Лепа Лукић, Зоран Калезић, Даница Максимовић, Новица Здравковић, Драган Којић Кеба, Мерима Његомир, Маринко Роквић, Миле Китић, Бора Ђорђевић, Марија Шерифовић, Енес Бешлагић, „Легенде”...., глумци и спортисти, изводиће његове песме уз музичку пратњу Александра Софронијевића.

Текстове за своје песме писао је најчешће сам и скоро увек оне су биле аутобиографске. Писао је љубавне, кафанске песме којима је додатну емоцију давао његов умирујући глас и углавном је у њима говорио о неузвраћеним љубавима и патњама.

Певачку каријеру започео је у Лесковцу и то не претерано успешно. Завршио ју је турнејом неколико година пред смрт која је названа „Опроштајни концерти Томе Здравковића”. Новине су забележиле, сада већ давне 1987. године, како је Дом синдиката, у којем је, иначе, одржао и свој први солистички концерт, 20 дана заредом био дупке пун!

Велики боем српске народне музике живео је како је и певао. Једнога дана био би прилично богат, другога без динара у џепу. То му није сметало да живи живот онако како је желео. Волео је да попије, остало је забележено како је виђан за коцкарским столом.

„Никада нисам пио зато што волим алкохол, увек је све кретало од неколико тура пића и то увек у друштву. Радио сам у кафани, морао сам да комуницирам са гостима и стално био у том гротлу живота. Постало је навика да се седне са пријатељима, поприча, попије и ту повратка није било”, поверавао се својевремено новинарима.

Причао је и како се не коцка да би добио новац, већ зато што је време релативно и што га интересује оно необјашњиво у људској природи.

„У тим круговима кажу да сам највећа овца која се родила за коцку и то је највероватније истина. Док они играју за паре, ја се забављам”, причао је певач, композитор и песник којем су се његови поштоваоци одужили подизањем споменика у природној величини у лесковачком Градском парку пре пет година, а у Печењевцу, родном селу његовог оца, спомен плочом са натписом „Дао сам вам душу своју...”. У Печењевцу је пре две године отворена и кафана „Томина прича”.

Знао је да се људи често идентификују са њим и да га многи због његових песама и начина живота – воле.

„Има, додуше, људи који сматрају да сам будала без пара и пијанац, али у суштини и то је део оног што јесам. Мало откачен, то је сигурно. Ја сам раније мислио да сам позер и да фолирам оно штио живим. Касније сам схватио да то нема никакве везе са фолирањем. Сутра могу да певам у кафани за триста старих хиљада. Јер, једино музика може да ме испуни до краја и без икаквих других жеља. Од ње живим и за њу живим”, рекао је једном приликом уметник чија музика и 25 година након његове смрти испуњава и многе друге широм простора бивше Југославије.

Са публиком се поздравио 1990. године албумом „Кафана је моја судбина”, само неколико месеци пре него што га је болест приковала за постељу на ВМА у Београду. После седамнаест година борбе са канцером простате преминуо је 30. септембра 1991. године.