Дуално за рад, диплома за рам

Поводом текста „Дуално образовање – бушење рупе на саксији”, од 4. октобра

Требало ми је да подоста проживим да бих схватио поруку намргођеног хуманисте Бернарда Шоа да је „прави живот онај са дна јер га можеш осетити кроз кожу!” Наравно, уз додатак – да га и те како можеш осетити и на својој кожи.

Сви смо ми, деценијама (можда, кад је човечанство у питању, и вековима), као адолесценти, и по новом правопису адолесценткиње, желели и били „мали принчеви” и неустрашиви Синбади морепловци на крилима и једрима маште. Адолесценткиње су пуниле читаве албуме сликама филмских дива. А онда је „дошао” тај живот кад се хода по тврдој земљи, па се и филмске диве поудају за неостварене летаче или морепловце. Када, хтели не хтели, морамо да се приземљујемо. Нема, нажалост, бар не за свачији сан, тих шаљивчина попут професора Хигинса, а ни друштвених игара типа „краљевић и просјак”...

Већ неколико месеци, чак и с највишег државног врха, опет се најављује као „приоритетан задатак” – школска реформа. И то „у циљу смањења незапослености, а и усклађивања с Европом”: да се не може живети у друштву, а бити ослобођен од његових захтева! Србији, а богме и Европи, нису баш превише потребни туризмолози, правници, чак ни наставници и инжењери теоретичари. Потребни су јој мајстори „свог заната”, па то што се сада назива „дуално школство” и те како подсећа на већ виђено: на наше школе ученика у привреди (проказане „шупове”), а, богме – помало и на неуспело „усмерено”! Међутим, ми смо брзоплет народ: врло брзо се „палимо”, а онда кајемо, а ето сад и враћамо на старо. Проблем је понајвише, признали то или не, што смо покајнички увек склони колективној амнестији. Наши проказани „шупови” сада се помаљају поново, можда у још ригиднијој форми: дан-два у клупама, а најмање три у радионици, погону, или уз машину. Све до мајсторског перфекционизма.

Систем вредности, безмало све доскора, створио је читаву галерију друштвених портрета, и то – и с лица и наличја. Није нимало редак случај да су чак и доктори наука разних струка били почаствовани ако их на породично славље и гозбу позове угледни ауто-механичар, а постало је „нормално” да мајстор за кућне поправке свој радни сат вреднује и више него хирург свој. На питање да ли је то нормално и правично, одговор је једноставан: па зашто нисте изабрали занат? Просто и јасно – баш као Шоова порука о правом животу! Потребни су нам, наравно, технолози за прераду меса, али се не може без месара. Много кад, нажалост, чак и „техничка” диплома стиче се, а да високошколовани стручњак није такорећи ни видео производњу и градилиште.

Сигурно је да „свету рада” и његовим поданицима и те како предстоји „интелектуализација”. Фармер из околине Велике Плане каже да своју стоку продаје тргујући интернетом. На ТВ гледамо како нафтне платформе поправљају, и то „својеручно”, инжењери, а зна се да одлични мајстори почесто изнедре више иновација него „диплинговци” из бироа, као што знамо да ни највећа демократија не прихвата само један крак „полуге”: право да бираш школу и занимање је ипак – или мора бити – у каквој-таквој равнотежи с могућношћу да зарадиш хлеб. Србија је поодавно у неравнотежи, поред осталог, и због тога што нам чак ни економија и економисти нису спојени, што, рецимо, инжењер термодинамике не уме да руководи топлификацијом сопствене куће, а и што баш они који треба да нас воде и уче како да пливамо у све захтевнијим водама живота – углавном нису пливачи!

Генијални Душко Радовић, социјални баснописац, у трагедији „госпођиних маца”, које нису научиле да лове мишеве, као да се на неки начин залагао да и све умноженије дипломе искораче из својих рамова у – Шоов „живи живот”. Наиме, како правнописце подучи Валтазар Богишић, и ципеле морају да се кроје према нози – а не обрнуто.

Књижевник, дописни члан Српске академије образовања