Бабових девет живота

За разлику од Сребренице и Стоца, у Великој Кладуши је све јасно и чисто. На локалним изборима убедљиву победу, боље рећи тријумф, остварио је Бабо. Ко не зна ко је Бабо, нека размисли да ли да ово даље чита. Ако је Тито називан оцем нације, Фикрет Абдић звани Бабо по многима је отац регије, Кладуше и дела цазинске крајине. Али и нови начелник с тешком хипотеком прошлости, као што је пресуда за ратне злочине. Једино не може да му се оспори огромно искуство и „више живота него мачка”, с обзиром на то шта је све претурио преко главе.

„Фикрет Абдић нам треба зато што је способан, потврђени економиста и привредник и зато што је очигледно да од рата наовамо ова власт није у стању да заустави тренд рушења БиХ, државе коју толико воли”, рекла је Елвира Абдић-Јеленовић, његова кћерка, председница Лабуристичке странке, која га је и кандидовала за градоначелника. Она је рекла сарајевским медијима да се за наредне дане већ кују планови, наговестивши ново стварање „Велике Кладуше”. Загребачким медијима изјавила је да ће се Бабо вратити у политички живот Босне и Херцеговине јер, како каже, у БиХ се посао не може радити без политике. Бошњачки медији, међутим, нису одушевљени овом вешћу, јер, како преносе, Абдићев излазак из затвора отвориће старе ране и створити политичке напетости у Унско-санском кантону. Пишу и да је „у Кладуши победио ратни злочинац”.

Очигледно је да Крајишници воле да имају ауторитарног вођу. Ако га стварно нема, измислиће га. Архетип таквог вође од памтивека се репродукује у свести Крајишника, од митског Мује Хрњице, преко Хасанаге Пећког, до стварних личности из ближе прошлости – Нурије Поздерца, и његових наследника Сеада, Хамдије и Хакије, без чијих се уплива није могло ни до добра ни до зла у Цазинској крајини. У новије време придружио им се и Фикрет Абдић и атрибути које му придају његове присталице неоспорно припадају профилу крајишког вође. Он је „бабо”, старатељ и бранитељ, програмер њихових живота, али, с друге стране, за оне који га оспоравају, он је издајник и ратни злочинац. Ти описи, који један другог искључују, прате име Фикрета Абдића пуне три деценије и обележавају његову парадоксалну судбину и улогу.

Абдићев професионални пут почео је 1970. године, кад је постао директор тада мале пољопривредне задруге „Агрокомерц”. Она велика Југославија први пут је чула за њега давне 1987. године, кад је планула афера „Агрокомерц”. Тај, тада већ гигантски пољопривредни комбинат, у крају чији су пољопривредни ресурси сасвим скромни, запошљавао је 15.000 људи, или сваког другог одраслог становника Цазинске крајине. „Агрокомерц” је било једно од највећих и најрекламиранијих босанскохерцеговачких предузећа у бившој Југославији. Ова политичко-судска афера, чији конци ни до данас нису размршени, сезала је до највиших политичких и економских кругова бивше Југославије. Суштина кривице јесте да је Абдић издавао менице без покрића и тако градио своје царство. Није имао економско покриће за такву експанзију, али би се преко тога и прешло да он и његови спонзори Поздерци нису „таргетирани” од љутих противника.

Кад су се на почетку афере новинари сјурили у Кладушу (међу њима и потписник ових редова), били су немало изненађени просперитетом овог града на западу Босне. Уместо касабе, пред нама је била модерна варош, а у центру управна зграда комбината, у европском стилу, хотел који прима и америкен експрес картице, с робном кућом с каквом би се и Сарајево дичило. А Фикретова супруга Фазила је добро играла улогу газдарице целог града.

Фикрет Абдић је осуђен и проводи у затвору неколико година. Његова империја катастрофално пропада. Кад је изашао из затвора, почиње да обнавља своје животно дело – „Агрокомерц”, и поново постаје „бабо” који све може. Мада до тада жртва политике, Абдић пре првих вишестраначких избора у Босни и Херцеговини прихвата понуду Алије Изетбеговића да се прикључи Странци демократске акције, што изазива велико изненађење јер је сматран „последњим истинским муслиманским комунистом”. Било како било, углед „бабе” се исплатио, и он на изборима крајем 1990. године добија више од милион гласова, чак неколико стотина хиљада гласова више од самог Изетбеговића. Ипак му препушта место председавајућег Председништва БиХ, које је фактички освојио. Остаје недокучиво ко је све и шта све утицало на њега да олако препусти то најважније место Изетбеговићу и шта би било да то није урадио. Да ли би у његовом мандату Срби, Хрвати и Бошњаци ратовали и како би се спорови решили. Ту је негде кључна тачка неког лома у њему.

Рат је избио, знамо како и тумачимо га свако на свој начин, а Абдић се враћа у Велику Кладушу и у почетку користи своје пословне везе да обезбеди основне животне потребе становницима свог краја. Не бира средства, одржава везе и са властима Хрватске и са Србима у Книнској крајини. Последице су познате. Он шара тражећи савезнике, састаје се и с Караџићем и Бобаном, или с Мартићем. Можда ипак не би био проглашен за издајника да 1993. године није изненада прогласио Самосталну Аутономну Покрајину Западна Босна (САПЗБ) и основао војску Покрајине, која ће се сукобити са снагама Армије БиХ, то јест са њеним Петим корпусом. И то је једини унутаретнички ратни сукоб у том рату, сукоб „корпусаша” и „аутономаша”. Бошњачко-бошњачки сукоб није био мање крвав и разоран од осталих. Изгинуло је, тврди се, око 3.000 људи. На Абдићевој страни, прича се, ратовали су српски специјалци, паравојске и криминалци. После војног слома, Абдић одлази у Хрватску, у Опатију, где је почео да се бави привредом. Чињеница је и да Хашки трибунал није имао интерес за случај Фикрета Абдића, за разлику од Алије Изетбеговића. У међувремену, суд у Бихаћу оптужио је Абдића за смрт 121 цивила и тројице ратних заробљеника, те за рањавање више од 400 особа у региону током рата, због чега га је хрватски суд у Карловцу осудио на 20 година затвора, наводећи планирање и организацију логора и прихватних центара у општини Велика Кладуша. Казна је на крају смањена на 15 година. Из затвора у Пули пуштен је 2012, пошто је одслужио две трећине казне. Абдића је пред затвором, певајући „Ој, Кладушо, не треба ти Швабо, кад се теби врати Фикрет Бабо”, дочекало више од 3.000 људи, који су у Пулу дошли у више од 40 аутобуса. И Велика Кладуша дочекала га је овацијама. Али Фикрет Абдић је за „корпусаше” и даље издајник и ратни злочинац, а за „аутономаше” неспорни „бабо” који има магични штапић да овај крај опет процвета.

Са 77 година живота најстарији је изабрани начелник на протеклим изборима.