​На канабету с народом

Ко год у Србији жели власт на дуги рок, а то Александар Вучић одлично зна, мора допрети до желуца и срца обичног, сиромашног света. Шта још зна премијер? Да окружен својим људима који су одавно усрећили та два главна унутрашња органа у Срба не сме лебдети на краљевским облацима, већ да је лековито атерирати на земљу, где има знатно више кисеоника, те се реалност на терену сагледава сопственим очима, а не кроз филтриране, ружичасте извештаје дворјана.

То знају и измучени људи, којима се, када виде паризер, привиђа реформ торта. Више од хиљаду Нишлија пријавило се за разговор с премијером, јер и они знају да је то последња шанса да се чекирају за лет у светлију будућност. Да ли је то што им је најмоћнији човек Србије последња нада да реше свој проблем, кад већ не могу институције, доказ да оне заправо постоје само као ставка у буџету, успавана иза спуштених шалтера?

Ко верује да у премијерском хуманитарном бирократизовању нема политичког маркетинга, тај верује и да су Крњача и Борча богате нафтом. Зато Вучић, после летошњег разговора с Београђанима, а сада с двадесетак Нишлија, мора да размрда државну администрацију како се Срби, уместо да се куну у њега, заклињу у општину, суд, полицију, заводе за урбанизам, и томе слично.

Ако је мобилисао министарски одред и привикао их на војнички живот, те је, инспирисан униформом, постројио градоначелника Ниша, тако да је себи набио притисак (градоначелник је изгледао блед као да му је пао шећер), хоће ли успети да учини много тежу стратегијску операцију: да покрене армију бирократизоване хидре која ждере новац онима који чекају на аудијенцију, носећи у шакама јад?

Уколико се испостави да је председник Владе једини који књижи имања или арбитрира у суђењима око међа, запошљава, дели социјалну помоћ или зида станове, а онда скокне до Брисела, или се види с у Путином, џаба је кречио!

Али, ако сваки службеник схвати те сусрете као опасност да му надрндани Велики Брат виси над главом, можда ће се зарђали механизам откочити? То је, уосталом, Вучићев приоритетни задатак. У супротном, разговори с грађанима остаће само демагошко острвце хиперактивног краља из српске бајке у којој ће поданици живети несрећно до краја живота! Онога тренутка када хиљаду Нишлија који нису видели Вучића, код локалних кнезова и њихових пажева, прођу као и они који су га се нагледали, Србија има какву-такву наду да постане нормална земља.

У историјском циклусу „На канабету с народом” било је више покушаја успостављања личне комуникације између лидера и народа, што, дакле, није Вучићево откровење, огрнуто реформским костимом. Само се вокабулар променио.

Тито је установио институцију Маршалата која је била задужена за испуњавање жеља радних људи и грађана. Тада се причало: „Жалићу се Маршалату”. Писма су заиста стизала у бирократски Врховни штаб који је упућивао предмете у надлежне институције.

Маршал је контактирао с масама углавном из лимузине, по повратку с далеких путовања, где је ширио идеје Покрета несврстаних, мада је на свој рођендан примао рапорт изабраног југословенског омладинца који му је приносио штафету. Природно је да су омладинцу све жеље биле испуњене, док је рецитовао научени текст где није било места за испољавање личног егоизма. Узгред, и плате су биле добре.

Али, док је још био у форми, Тито је обилазио градове и села. Једном приликом и Ваљево. По причи титоисте који ми се поверио, а у чију веродостојност донекле сумњам јер, као сваки присталица Броза, дотични тугу за прошлим временима утапа у вискију, прича је текла овако. Сетио се Тито извесног курира Пере из Врховног штаба који се демобилисао након рата. Друг Пера није осећао револуционарни занос, нити је имао политичке амбиције. Није имао ни истанчани исти укус када је пиће у питању. Сматрао је да виски припада само Хемфрију Богарту.

Пера се, дакле, да скратим причу, посветио пецању и шљивки, исказујући моралну колебљивост пред изазовима социјалистичке изградње. Када га се сетио Тито и затражио да га доведу, ангажована је читава машинерија да пронађе локалног колебљивца. Прича се да је то био тежак задатак, али је Тито разумео склоност ка пороцима и када су му привели нацврцаног курира са споменицом, Броз је поздравио ратног друга и рекао му: „Перо, јави ми се ако ти нешто треба”.

Друг Пера се сутрадан враћао у касне сате из кафане, али је изненада ударио у бандеру која је никла преко ноћи. Одмах је отишао у станицу народне милиције да пријави непознати објекат испред његове куће. Откуд ту бандера? Комитетлије су му објасниле како то изгледа кад се бирократија тргне из учмалости: „Уведен ти је хитно телефон. Зар ти маршал није рекао да му се јавиш ако ти нешто треба?”

Пад режима који је стварао Тито могао се наслутити када Маршалат није успео да услиши молбу незапосленом човеку из Краљева. Била је то средина седамдесетих година. Функционери из република и покрајина су схватили поруку. Вођа трећег света који није стању да човеку нађе посао био је већ на политичкој самрти.

Много година касније, као симбол доласка нових времена, у Маршалат на Дедињу је упала бомба. Била је то посебно интелигентна бомба. Те 1999. године разрушила је срце зграде, заправо последње успомене на систем који је вештачким дисањем, дебеом и кипарском ловом одржавао Слоба. Американци су на том месту, где су услишаване молбе народа и народности, подигли камен темељац америчке амбасаде која је данас најмодернија дипломатска тврђава на источном лимесу западног Балкана. У депешама Викиликса се наводи да се и тамо испуњавају жеље поједине господе која су некада били другови.

Илустрација Драган Стојановић

Испоставиће се да је Слоба такође разговарао с народом. С Миром и децом, углавном. Контакте са Србима је препустио Михаљу Кертесу, социјалном раднику који је био један од вођа јогурт револуције. То је, на известан начин, било и логично јер је један од главних оперативаца догађања народа постао незванични министар за народ. Знао га је у душу. Имао је на располагању неку врсту канцеларије за помоћ, примао је људе, а после је помагао многима и као директор Царине. Брацика је тако показао да је, у бити, био Титов пионир. Није се држао закона као пијан плота.

Један од свакако најомиљенијих службеника за народ био је Бата Живојиновић. Југословенски Џон Вејн је руководио парламентарним одбором за притужбе и жалбе грађана. И чинио је свакоме, без обзира на то да ли су слобисти или опозиција. Валтер је био свемогућ. Ко је побио толико Немаца и домаћих издајника, тај је могао да реши проблем и за стан!

Кад нам је грунула демократија, Војислав Коштуница се, као чврсти либерални демократа, држао институција, мада они који га не воле тврде да није био обавештен да постоји народ. Или је то само малициозна примедба оних који никада нису заборавили на Маршалат?

Прагматични Зоран Ђинђић је, за разлику од Воје, одмах кренуо да убризгава личну енергију у Србе ошамућене транзицијом. Буђење из учмалости праћено је слоганом „Србија на добром путу”. Зоранови противници су га осуђивали да је више боравио на билбордима него на терену.

Када је урбани Борис Тадић ступио на престо, грађане је препустио свом саветничком клубу који се сетио како је време да Борис коначно крене у села. Било је, међутим, већ касно. У губитничкој кампањи, тадашњи шеф државе обишао је толико домаћинстава и штала да је у једном тренутку претила опасност да ће и сточни фонд добити право гласа. Ипак је у његово време у високу политику лансиран Драган Ђилас, као директор Народне канцеларије председника. Тако се Борису и Србима, догодио Ђилас.

Догађање Вучића управо нам се догађа.